Ivan Ikić je uspešni mladi reditelj iz Mladenovca. Festivalski život njegovog debitantskog ostvarenja „Varvari“ krunisan je nagradom na prestižnom festivalu u Karlovim Varima. Na nedavno održanom Venecijanskom filmskom festivalu imao je premijeru svog novog dugometražnog igranog filma „Oaza“ u selekciji Dani autora na kojoj je i nagrađen nagradom za Najbolji evropski film koju dodeljuje mreža Europe Cinemas.
Za Filmoskopiju, Ikić je govorio o radu na filmu „Oaza“, festivalima i konceptu nagrađivanja, ali i o ko danas pripada takozvanoj „margini“.
Za početak, čestitam. Naći se u selekciji festivala A kategorije i još u istoj osvojiti nagradu je zaista veliki uspeh. Koliko je teško bilo snimiti ovakav film, i koliko je uopšte teško snimati autorske filmove danas, u vremenu kada su bioskopi većinski orijentisani na mejnstrim a pandemija se širi planetom i ugrožava festivale koji su bili svojevrsno utočište za autorski film? Kako gledaš na budućnost autorskih filmskih ostvarenja u eri korone?
Hvala na čestitkama! Film je bilo izuzetno teško snimiti pošto je ceo postupak bio toliko zahtevan i neizvestan da nije bilo jednog jedinog kadra koji je jednostavno snimljen. Sve što smo imali kao prethodno iskustvo i sve što smo znali o snimanju filmova jednostavno nije imalo primenu na konkretnu situaciju. Bilo je potrebno ogromno strpljenje i slepa vera u nemoguće da bi ovaj film bio snimljen. Kada je film na kraju završen, nastupila je pandemija i potpuni kolaps koji i dalje traje, ali je film imao sreće da nađe svoje mesto na festivalu u Veneciji i da bude prikazan pred publikom. Nažalost, neizvesnost je i dalje prisutna i festivali pokušavaju da se prilagode okolnostima što neminovno ostavlja posledice na distribuciju filma. Promene koje će nastati će potpuno promeniti globalno distribuciju filmova i u komercijalnom smislu i u smislu promene navika konzumenata. Ono što je korona pokrenula je jedan scenario koji se dugo sprema i u koji je očigledno uloženo mnogo para i resursa, a to je trajna promena navika potrošača, kako bi se ekstrakcija profita usmerila ka digitalnim platformama i njihovim monopolima.
Tvoj prvi dugometražni film „Varvari“ iz 2014. je ostvario velike međunarodne uspehe, a među njima je i nagrada na prestižnim Karlovim Varima. Koliko je nagrada na jednom takvom festivalu pritisak kada ponovo krećeš da pišeš, a koliko je lakše realizovati naredni film sa takvim uspehom iza sebe?
Mislim da su nagrade i nagrađivanje jedan potpuno pogrešan koncept na koji smo svi, koji se filmom bavimo, olako pristali i svi zajedno u njemu kolaboriramo. Čak ne možemo ni da zamislimo drugačiji svet u kome se filmovi ne bi odmeravali i takmičili, u kome ne bi postojali pobednici i poraženi i u kome makar potajno ne želimo da budemo ti koji će te nagrade primiti. To, nažalost, gura autore u jednu konstantnu potrebu da budu prihvaćeni i da se na svaki način prilagode dominantnom ukusu i trendovima ne bi li uspeli, po svaku cenu, u toj kompetetivnoj deluziji. I to treba odmah rešiti sam sa sobom, da li film koji praviš radiš da bi bio slavan i uspešan ili iz nekih mnogo kompleksnijih stvaralačkih potreba koje u sebi podrazumevaju i mogućnost potpunog neuspeha. Treba uvek ostaviti sebi mogućnost za potpunu propast.
Često radiš sa naturščicima, čak ih i spajaš sa profesionalnim glumcima, što je veoma zahtevno. Kako pronalaziš zajednički jezik sa svojim junacima i da li ćeš se i dalje vraćati naturščicima ili imaš planove da se sledeći put opredeliš za glumce? Šta smatraš prednostima u radu sa naturščicima i šta oni donose tvom izrazu?
Moje polazište je ideja da su svi koji glume u filmu glumci. Podela na glumce i naturščike je jedna zastarela akademska koncepcija koja nema više nikakvog utemeljenja u savremenom filmu. Ko god se nalazi ispred kamere on neminovno mora da glumi. Pozicija u kojoj ispred kamere treba nešto da uradite i da ponovite više puta, znači da u tom trenutku vi glumite, samo je pitanje da li glumite sebe ili nekog drugog. To što neko ima prethodno akumulirana iskustva i razvijenu glumačku tehniku može podjednako da bude i prednost i mana za konkretnu ulogu. Ono što se trudim u svojim filmovima je da pronađem ljude iz stvarnog sveta koji nemaju prethodnog iskustva i da sa njima radim na likovima koje će oni kasnije u filmu igrati a koji često nemaju suviše dodirnih tačaka sa njima samima u stvarnom životu. Ono što mene tu zanima je da izbegnem ustaljene šablone i gotova rešenja na koje smo navikli i koja prihvatamo kao konvenciju glumačkog zanata. Takođe, zanima me i da neke ljude koji su prvi put pred kamerom spojim sa poznatim glumcima. Taj spoj proizvodi jedan potpuno nov kvalitet kao situacija koja i jedne i druge izvodi iz njihove zone komfora.
Sem što se vraćaš naturščicima, vraćaš se i predstavljanju marginalnih grupa društva. Koliko misliš da su upravo te grupacije, često nevidljive i odbačene od većine društva, zapravo izvor prave slike o tom istom društvu?
To što je društvo definisalo kao marginalne grupe uopšte nije nimalo marginalan, već dominantan deo društva. Obespravljeni su u većini, ma koliko se društvena ideologija trudila da nam predstavi suprotno. Zato je pojam „margina“ duboko pogrešan jer predstavlja privilegovanu poziciju posmatranja sa bezbedne distance društvenog vrha. Ono što se trudim u svojim filmovima je da se oslobodim te zamke u koju nas ideologija gura i da perspektiva kojom prikazujem likove bude uvek u ravni njihovog pogleda.
Deo si jedne nove generacije reditelja u regionu, za koju se čini da donosi neki novi talas filma sa prostora bivše Jugoslavije. U „Oazi“ si sarađivao sa Goranom Bogdanom i Marušom Majer, glumcima iz regiona. Koliko misliš da je ovaj prostor i dalje kultorološki povezan, s obzirom da su i tvoji filmovi, kao i većina ostvarenja sa ovih prostora, koprodukcije?
Mislim da je u pitanju zajednički kulturni prostor koji ćemo, nadam se, prestati da nazivamo eufemizmom: region. Kada budemo uspeli sami da ga imenujemo, nekim novim imenom, eliminisaćemo potrebu drugih da ga imenuju u naše ime. Mislim da će se u budućnosti izgubiti granica ko odakle dolazi u filmskim ekipama jer nas je svakako malo i svi zajedno smo jako siromašni, pa nam ne preostaje druga mogućnost da opstanemo, sem da se udružimo.
„Varvari“ su istovremeno duboko intimni i društveno angažovani film, koji nam pruža pogled na svet od kojeg često okrećemo glavu, a čini se da je tako i sa „Oazom“. Tvoji filmovi u sebi sadrže jedan vrlo suptilan poziv na empatiju, ali i društvenu kritiku. Da li smatraš da autorski film kao medij, ali i kao umetnost ima moć da utiče na današnje društvo u Srbiji i uopšte?
Mislim da je ideja aktivizma kroz film jedna potpuna banalizacija samog filma i njegovo svođenje na simplifikovane ideološke teze. Čini mi se da filmovi sve više postaju samo oružje u medijskim ratovima kojim se osvaja srce i duša globalnog javnog mnjenja. Film još uvek može da utiče na društvo, ali je njegov uticaj sve manji i manji. Ono gde je i dalje superioran je njegova snaga da menja ljude koji ga gledaju. To je možda mnogo manje od naših očekivanja, ali uopšte nije zanemarljivo.
Autorski film je trenutno, čini se, u čudnoj i nezavidnoj situaciji. Šta za tebe znači biti autor, u kontekstu filma, ali i u širem društvenom okviru?
Biti autor je čin otpora. Otpora prema svakom okviru.
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: Marija Strajnić
