U susret domaćoj premijeri igranog filma „Živ čovek“ na ovogodišnjem 49. izdanju FEST-a (Međunarodni filmski festival – FEST), razgovarali smo sa rediteljem filma Olegom Novkovićem. Priču o beogradskom rokeru Đeli i njegovom pokušaju da život započne ispočetka pisala je scenaristkinja, pesnikinja i dramska spisateljica Milena Marković s kojom je Novković sarađivao i na dobro poznatim i nagrađivanim ostvarenjima poput „Sutra, ujutru“ (2006), „Beli, beli svet“ (2010) i „Otadžbina“ (2015), te na dokumentarnom filmu „Rudarska opera“ (2006). „Živ čovek“ je šesti dugometražni igrani film u opusu Novkovića i od prethodnih filmova izdvaja se kao komedija koja sa mnogo humora i, prema rečima reditelja, samoironije, govori o generaciji kojoj i sam pripada.

U jednom intervjuu prošle godine kazali ste da je u odnosu na vreme kada ste snimali prvi film („Kaži zašto me ostavi“, 1993) i danas ostala ista jedino želja da pričate priče koje Vas se iskreno tiču. „Živ čovek“ se iz Vašeg opusa izdvaja, između ostalog, time što je u pitanju komedija. Šta je to u sudbini Đele, glavnog junaka, što Vam je blisko i što Vas se tiče?

Đela je neko s kim sam odrastao i neko s kim, na neki način, delim sudbinu. Takoreći, kao lik, Đela je neko ko je meni veoma blizak i zbog toga kada posmatram taj lik postoji određena doza samoironije, humora, pa čak i neozbiljnosti.

Dakle, komedija kao žanr proizišla je iz načina na koji vidite taj lik?

Apsolutno. Komedija dolazi iz načina na koji ja doživljavam sebe i svoju generaciju. Naravno, svi smo različiti, ali rekao bih da smo infantilni pogled na svet, svi delili. Infantilni pogled na svet, koji Đela i dan-danas ima, sada kada se, na neki način, svode računi.

Šta podrazumeva taj infantilni pogled na svet?

Nemogućnost da se prilagodi i prihvati svet ovakav kakav jeste.

Da li je Đela danas slobodan čovek? Ili je u potrazi za slobodom? I kada je živ? Da li na početku ili na kraju filma? Ili je zapravo živ sve vreme samo na različite načine?

Živ je zato što je bio tako blizu smrti, pa se vratio. Ili je zapravo bio mrtav, pa se na kraju vratio u život? To je na gledaocu da odluči. A pitanje slobode je toliko komplikovano i večito da ja ne umem da odgovorim na to pitanje. Mislim da je to pitanje u suštini više nešto što ćemo da postavimo, nešto oko čega ćemo da diskutujemo i pre da ga osetimo nego što ćemo znati da damo odgovor. Kad je čovek slobodan? Da li je sloboda shvaćena nužnost? Da li će sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj? Milion takvih pitanja postoji. U literaturi koju smo pročitali, u nečemu što smo gledali ili doživeli, ali ja ne umem da odgovorim na to pitanje. U stvari, voleo bih da mi neko kaže odgovor i da se ja s tim složim.

Đela u sebi nosi obeležje čitave generacije, ali i takozvane „rokenrol-ideologije“. S tim u vezi me zanima i sekvenca arhivskih snimaka pred samo finale filma. Vidimo proslavu Dana mladosti, snimke pionira, zatim nekih koncerata poput Igija Popa (Iggy Pop), Električnog orgazma. Šta predstavlja ta sekvenca? Mogućnost ponovnog rađanja kroz neke ljude koji dolaze ili je u pitanju posveta jednom vremenu?

Svi odgovori koje si ponudio postoje i u tome je lepota filma, zbog toga što kroz određene slike, prizore i odnose može da pruži mnogo pitanja, ali i mnogo odgovora. Što se tiče rokenrola kao pojave, fenomena, pokreta ili načina života, to je kao što svi znamo nastalo na Zapadu a onda se proširilo na najveći deo zemaljske kugle. Đela se u rokenrolu prepoznaje, u njemu pronalazi svoj identitet i svoje mesto u svetu, svoj pogled na svet. U toj ideologiji rokenrola, iako ja ne bih znao definiciju te ideologije, svakako bi bilo važno osećanje pripadnosti. Čovek koji se s tim poistoveti, u tome pronalazi svoju svrhu i cilj, pronalazi slične ljude sa sličnim ukusom bilo gde u svetu, te tako ima gde i da pripada.

A dokumentarni snimci u poslednjoj četvrtini filma su za mene reminiscencija srži Đelinog pogleda na svet i emotivnog doživljaja života, odnosno odrastanja i temelja na kojem je stasao. Zbog toga se snimak koncerta Igija Popa zaustavlja i zamrzava. Taj koncert je održan 1991. godine, u suštini one godine kada je Đelin život stao i nije se nastavio sve do ovih nešto više od 48 sati koliko radnja našeg filma pokriva.

A u ovom svetu on je nekako usamljen.

Da, jer je on ostao u onome što je bilo, a svet je nastavio da ide i to je njegov usud. Ali ni to nije samo njegov usud, za mene to predstavlja čitav dijapazon nekih ljudi s kojima sam ja odrastao i sa kojima delim sudbinu.

A u šta se pretvorio svet danas?

To pitanje je dosta komplikovano. Ovo je jedan svet daleko više određen konzumerizmom i konformizmom. Svet u kojem je čovek čoveku vuk, svet u kojem je novac apsolutni bog i svet u kojem je nepravda prirodno stanje stvari.

Da li je to svet u kojem je moguće roditi se ponovo?

Ne znam da odgovorim na to pitanje. Đela se rađa ponovo da bi bio zajedno sa svojom porodicom.

Prizor iz filma Živ čovek

Đelin svet se izmenio od trenutka mladosti do godina u kojima ga zatičemo u filmu, ali koliko se svet promenio u poslednjih godinu dana?

Ne znam, jer nemam proročke sposobnosti, ali pratim šta se dešava. Da li će sve biti isto samo gore kao što je rekao Mišel Uelbek, ili će to sada biti neki potpuno novi svet, da li će biti podeljeni svet na jednu, drugu i treću civilizaciju, ne znam. Ali znam da smo definitivno u procesu velike promene, velikih događaja, nečega što se za mog života dogodilo samo onda kada je propao real-socijalizam, kad se raspao Sovjetski savez i kada je pala Gvozdena zavesa. Da li je ovo sada takav neki trenutak, ne znam, možda i jeste.

Film je najavljivan kao melanholična komedija. Da li možete da pojasnite takvu žanrovsku odrednicu?

U stvari iskovao sam jednu drugu kovanicu za koju ne znam da li postoji, bar nisam čuo za nju, a to je egzistencijalistička komedija. Mi našeg junaka i njegov svet ne doživljavamo bog-zna-kako ozbiljno i zbog toga su stvari koje se u tom svetu dešavaju komične same po sebi, film ima dosta humora. Ali pitanja koja se postavljaju, preokret u poslednjoj četvrtini filma i epilog ne pripadaju žanru komedije već žanru egzistencijalističke drame i zbog toga bi „Živ čovek“ u suštini bio egzistencijalistička komedija. A to što se film reklamira kao melanholična komedija, jeste zbog toga što će mnogi, pre svega, uživati u tome što je duhovit i što Nikola Đuričko to nosi na jedan fantastičan način.

Ovo je drugi put da radite sa Đuričkom, prvi put u naslovnoj ulozi. Uloga koju je napravio je, po mom mišljenju, jedna od boljih filmskih uloga u njegovoj karijeri. Kako je bilo sarađivati s njim?

Nikola je jedan izuzetno inteligentan i intuitivan čovek sa velikim talentom. I s obzirom da delimo slična interesovanja i sličan životni put vezan za odrastanje u Beogradu njemu je bilo vrlo zanimljivo i inspirativno da tumači taj lik. On je upro sav svoj talenat ne bi li stvorio i dočarao taj lik i to definitivno funkcioniše, ja sam bio prezadovoljan. Već u nastajanju scenarija, kada smo sanjali o tom liku i dok je film bio daleko od realizacije, Mileni i meni je upravo on bio u mislima kao izbor za lik Đele.

Pričamo o komediji, ali granice žanra ovoga filma su dosta razuđene. Kako dolazite do toga? Da li je to ono što se u nekim tekstovima i razgovorima naziva spojem arthausa i žanra?

Moje tumačenje filma je da svaki film ima žanr. Stil i pogled čine stvar drugačijom. Kada posmatrao šampione arthausa kao što su Fon Trir (Lars von Trier) ili Džejlan (Nuri Bilge Ceylan) ili Fatih Akin, vrlo lako možemo odrediti žanr, ali stil i način na koji se postavlja priča je nešto što čitavu stvar čini posebnom. Arthaus, žanrovski film, bioskopski film su termini stvoreni od filmskih kritičara i teoretičara, ali u samoj praksi bez obzira kakav će biti stil, kome je film namenjen i u kom pravcu će se razvijati moramo da odredimo žanr zbog načina na koji će reditelj da interpretira priču. To kasnije određuje način glumačke igre, i tako dalje.

Dugo godina sarađujete sa direktorom fotografije Miladinom Čolakovićem, kao i sa scenaristkinjom Milenom Marković. Da li o stilu razmišljate dok je scenario u fazi rada ili je to nešto čemu pristupate tek kada je priča napisana?

Što se tiče samog koncepta on se čvrsto postavi na samom početku i s obzirom da sa Milenom sarađujem od početka do kraja procesa, taj scenario trpi određene modifikacije, ne bi li bio usklađen s konceptom koji je postavljen. Pre svega u odnosu priče i načina na koji se priča postavlja. Kada postavljamo kameru mi, u stvari, posmatramo i tumačimo šta se dešava. I na taj način se celokupan stil kadriranja, ritam i tempo, mizanscen pa i kontekst odnosa onoga šta će biti pre i posle dovode u jedan sklad i tako dobijamo interpretaciju i pogled na priču, ono što stvar čini posebnom i što na gledaoca deluje kao celina.

Koliko produkcijski uslovi utiču na razvoj određenog stila?

Za sve ovo vreme, a sada će još malo trideset godina od kako sam u poslu, nikada nisam doživeo situaciju u kojoj postoji scenario, koncept i razrađen budžet, koji je dovoljan da se to realizuje. Mi smo uvek imali obrnut sistem u kom se mi prilagođavamo datim mogućnostima, pre svega, tome koliki nam je budžet i koliko novca imamo. Zbog toga je za mene uvek osnovni princip bio kako da tu slabost iskoristim kao nekakvu kreativnu prednost – da to što nemamo bude naše oružje. I to je tako u svim mojim filmovima.

Dakle, okolnosti, između ostalog, mogu da dovedu do autentičnog rukopisa. „Sutra ujutru“ ste snimali po nekim od pravila Dogme i to je bio način prilagođavanja skromnom budžetu koji je pretvoren u kreativno rešenje. Da li to onda može da se primeni na identitet domaćeg filma u svetskom kontekstu?

Sve počinje, barem kod mene, od teme i ideje. I onda se pravi određena zamisao kakav bi taj film trebalo da bude. Posao filmskih reditelja, ali i svih filmskih stvaralaca u manjim i siromašnijim sredinama kao što je naša uvek ima jedan praktičan deo koji podrazumeva to šta zapravo možeš. Ne možeš da snimiš „Solaris“ (1972) ili „Stalkera“ (1979) zato što za tako nešto nema mogućnosti, ne moramo čak ni da pričamo o holivudskom filmu. Zbog toga tražiš mesto i način da ispričaš nešto što te interesuje i da daš svoj stav u odnosu na ono što možeš. A kada pričamo o stilu i rukopisu, danas postoji nešto na nivou svetske interakcije i razvoja filmskog jezika što potom utiče na sve filmske stvaraoce, bez obzira gde se nalaze. Naravno, oni nose specifičnosti miljea iz kog dolaze, nose svoj mentalitet i percepciju života… Ali sa razvojem filmske tehnologije i načina na koji se film percipira i količinom pokretne slike, razvija se i filmski jezik. Te 1995-te kada se pojavila Dogma posmatrali smo je kroz filmove „Kroz talase“ („Breaking the Waves, 1995) ili „Idioti“ (Idioterna, 1998) Fon Trira i Vinterbergovu „Proslavu“ (Festen, 1998), pa posle kroz meksičke filmove s početka 2000-tih. Ili kroz rumunski film koji je jedan od rodonačelnika u ovom regionu i filma „Smrt gospodina Lazareskua“ (Moartea domnului Lazarescu, 2005) koji je na neki način prekretnica. I da ne pričamo o nama dalekim sredinama, na primer o rediteljima sa Filipina. Ipak ja potičem odavde a ovde su bili Saša Petrović, Goran Marković, Kusturica, Điđa Karanović, Slobodan Šijan i sve se to na neki način taloži u nama, a onda smo mi oni koji traže svoj autorski put. Osnovni princip je da s jedne strane budeš univerzalan, ali s druge strane i specifičan što znači da ne bežiš od onoga šta si i odakle su ti koreni.

Uprkos svemu imamo autore čiji su radovi prepoznati na svetskim festivalima, ali da li postoji izbor tema koje se očekuju u zavisnosti od regiona iz kog autor dolazi? Šta je onda naš identitet? I kako je on prepoznat u kontekstu svetskih festivala?

Naš identitet potiče od toga odakle smo, kakav nam je jezik, kultura, okruženje. Svet je umrežen, većina mladih koje poznajem govore engleski izvanredno, to je jezik interneta. Samim time, informacije su mnogo dostupnije nego kada sam ja bio mlad i u tom smislu naši mladi autori pripadaju svetu. Neki od njih su bili i moji studenti i to su ljudi koji imaju šta da kažu. A što se tiče festivala, film se već preko deset godina nalazi u fazi transformacije koja ne znam kako će da se završi. Kada posmatramo mejnstrim, a to je prvenstveno vezano za američki i holivudski film, vidimo najpre gomilu filmova za decu i omladinu, spektakle, filmove pune specijalnih efekata sa pojednostavljenom pričom. Klasičnih filmova poput onih na kojima sam ja rastao ima sve manje. Većina autora se preselila u mamutski film, koji se sad zove serija a koje je moguće pronaći na platformama poput HBO-a, Netfliksa (Netflix). Dok se put takozvanih festivalskih filmova ili filmova kakvi su moji ili nekih mojih kolega zapravo suzio i usmerio samo na festivale. Time su umetničke birokrate, kako zovem direktore festivala ili sales agente, koji veoma imaju uticaja na selekcije, doveli do toga da se moć prelije u ruke ljudi koji čine film vidljivim ili nevidljivim. Dakle, ne publika, pa čak ne ni kritičari jer je moć kritičara strahovito opala sa društvenim mrežama i internetom. Sa druge strane se pojavila ideologija političke korektnosti, koja je iznikla iz nečeg vrlo legitimnog, kao što je borba za pravdu i jednakost. Međutim, pravda i jednakost su selektivno podeljene onako kako u datom trenutku odgovara moćnicima. Samim tim su i kinematografije podeljene. Tako je sudbina belog muškarca, rokenrol muzičara iz Srbije, koji ima krizu srednjih godina mnogo manje interesantna nego neka druga tema, koja je možda vezana za ratove, ratne zločine, Afriku ili borbu za gej prava ili prava nekih drugih manjina. Međutim, ako ta ista tema o belom muškarcu dolazi iz Skandinavije, Nemačke ili Francuske, onda je to druga priča. Mi smo u tom smislu rezervisani da pričamo priče na teme koje se od nas očekuju. Pri čemu, stav u odnosu na te teme, dakle, ideja, poruka koju kao reditelj želiš da kažeš mora da bude u skladu s onima koji vladaju u okviru tih festivala. Ja ne mogu da sviram po takvim notama, a u ovim godinama mene to više ni ne interesuje. I na kraju krajeva, festivali uvek očekuju nešto od mlađih autora ili onih koji su apsolutno afirmisani kao velike zvezde filmske režije, a ja sam nešto između i od festivala više ništa ne očekujem.

Dakle, bioskopi su pravo mesto gde bi ti filmovi mogli biti viđeni jer je publika ona za koju je film i pravljen. Međutim, bioskopi nestaju. Ako nema bioskopa gde ti filmovi mogu da žive?

To je pitanje koje sam sebi postavljam prilično često i ne znam odgovor. „Živ čovek“ je praktično završen krajem 2019, odnosno početkom 2020, a izlazi sada, 2021. na FEST-u koji je nekoliko puta odlagan. Ne znam koji je izlaz iz te situacije. Čak i razmišljajući o nekom sledećem filmskom projektu – nisam siguran da znam mehanizme finansiranja, ali ni svrhu tog filma osim da zadovoljim svoju potrebu da nešto stvorim, jer je to na kraju krajeva moj poziv, nešto čime se bavim.

Kada su bioskopi u pitanju jedno je gledati film kod kuće bez obzira na to koliko dobar taj televizor bio, a drugo u bioskopu. U bioskopu  si u potpunom mraku sa velikim platnom i zvukom koji je apsolutno prilagođen da na tom mestu proizvede utisak na gledaoca, koji je prisiljen da dva sata, koliko može da traje film, svu svoju koncetraciju usmeri na to što se dešava na platnu. Dakle, radi se o percepciji filma. Mi sada gledamo televizijske serije koje su rađene filmski, ali sam siguran da bi, kada bismo ih gledali na bioskopskom platu, utisak bio neuporedivo jači. Tu se postavlja i pitanje da li publika ide da gleda filmove koji nisu spektakli i koji su to filmovi. Postoje presedani, ali uglavnom ne ide. A šta će biti zaista, to ne znam.

Radite i TV seriju Močvara, čija je prva sezone emitovana na Radio televiziji Srbije (RTS) 2020. godine, a trenutno ste u fazi pripreme druge sezone. Šta nas očekuje?

Ne mogu da govorim ništa o zapletu, to nije dozvoljeno, takva su pravila. Ali ono što mogu da kažem jeste da će u žanru i stilu biti u potpunosti oslonjena na prvu sezonu, glavni junaci će ostati glavni junaci i neki novi će se pojaviti. Biće to opet noar sa našom percepcijom sveta i pričanje priče sa svom telesnošću, seksepilom i mračnom romantikom…

Šta danas donosi rad na televizijskim serijima?

Daleko mnogo više ljudi je pogleda i to je za mene velika stvar. Sama svrha je neuporedivo opipljivija, što je dosta važno, bar meni. Na neki način sam serije nastavio da radim filmskim rukopisom i tu se nije mnogo menjalo. Jedino što to sada traje kao nekakav gigantski film od 500 minuta, koji ima drugačiju strukturu. Serija se radi brže, energija koja se ulaže u pripremu mora da bude daleko preciznija, dakle, daleko više energije je potrebno.

Već smo spominjali, ali bih se vratio na to. Radite dugo sa istim saradnicima, odnosno autorskom ekipom. Šta donosi takav rad?

Prvo, to su izrazito kreativni ljudi, ljudi koji imaju meni sličan pogled na film i dramsku umetnost. Zajedno smo razvijali taj stil, tako da smo mi grupa autora i ja u tome uživam, to je na neki način smisao mog kreativnog života. Oni rade i sa drugim rediteljima, naravno, i u drugim stilovima, ali kada se okupimo kao grupa onda pravimo jedan prepoznatljiv proizvod.

Govorili su da ste glas nove generacije. Danas radite i kao profesor. Da li među tim ljudima prepoznajete neke nove glasove? O čemu govore?

Kada se govori o filmskoj esejistici i kritičarima oni osećaju potrebu da stvari klasifikuju i stave u neke okvire, tako su često i ne mnogo opravdano stavljali različite autore u istu grupu. Sa istorijskog aspekta to je možda i opravdano, ali sa autorskog, govoreći o stilu i identitetu, ja nisam video mnogo sličnosti, pre svega, govorim o jugoslovenskom i srpskom filmu. Moje mlađe kolege i novi autori, koji imaju dobre filmove su različiti i oni pripadaju nekom novom vremenu. Većina njih zaista umeju da pišu kamerom i da se vizuelno izražavaju. Teme koje ih interesuju su, naravno, različite. Univerzalno u umetnosti jesu dve osnovne sile, a to su eros i tanatos, i to možemo da vidimo u tim filmovima. Nema sumnje da ima mojih mlađih kolega filmskih stvaralaca koji imaju šta da kažu i to umeju da ispričaju. Drugo pitanje je šta će biti sa filmom, a pogotovo danas s ovom pandemijom i kako će se oni u tome snaći.

Kazali ste da u planu imate sledeći filmski projekat, da li već postoji nešto od materijala?

Ne postoji ništa, čak ni sinopsis, postoji samo nekakva težnja i namera da sledeći film u formi i rukopisu bude radikalniji od svih do sad. To je jedina namera koju imam, ali da li će tako zaista i biti u to nisam siguran.

 

NASLOVNA FOTOGRAFIJA: Ljubomir Božović