SRB ENG

TROUGAO: „PARADA“

Jelena Jovanović, Katarina Koljević i Boris Grgurović u Trouglu o filmu „Parada“

18. novembar 2020. | Autor: Trougao



NASLOV FILMA: Parada

SCENARIO I REŽIJA: Srđan Dragojević

ULOGE: Nikola Kojo, Miloš Samolov, 
Hristina Popović, Goran Jevtić, 
Goran Navojec, Dejan Aćimović, 
Toni Mihajlovski

TRAJANJE: 115’

ZEMLJA: Srbija, Makedonija, Hrvatska, Slovenija

GODINA: 2011.

 

Film „ParadaSrđana Dragojevića premijerno je prikazan 2011. godine, a od tada ostao je upamćen kao jedan od najgledanijih filmova u bioskopima kako u Srbiji, tako i u regionu (kada su u pitanju filmovi iz Srbije). Tragikomični prikaz pokušaja gej aktivista da organizuju paradu u Beogradu, a u čemu uspevaju uz grupu ratnih veterana koju predvodi Limun (Nikola Kojo), osvojio je mnoge nagrade, između ostalog, i tri nagrade na 62. izdanju Berlinala (Berlin International Film Festival), kao i priznanje „Zlatna traka“ u Sloveniji. Srđan Dragojević je i autor filmova „Mi nismo anđeli“ (1992) i „Lepa sela lepo gore“ (1996), „Rane“ (1998) i „Sveti Georgije ubiva aždahu“ (2009).

Autori Filmoskopije Jelena Jovanović, Katarina Koljević i Boris Grgurović analiziraju različite aspekte ovog ostvarenja pokušavajući da odrede kontekst kako samog narativa, tako i filma u okvirima domaće kinematografije.

Jelena Jovanović, Katarina Koljević, Boris Grgurović

 

NERASKIDIVA VEZA SRPSKE SVADBE, GRAĐANSKOG RATA I GEJ PARADE

 

O čemu govori film „Parada“ Srđana Dragojevića?

BORIS GRGUROVIĆ: Film „Parada“ se, pre svega, bavi društvenom klimom u savremenoj Srbiji – predrasudama, diskriminacijom i mržnjom, sa akcentom na homofobiji.

JELENA JOVANOVIĆ: Film „Parada“ bavi se (samo) spoljašnjom neslogom različitih. Film polazi od predrasude da četnici, ustaše i ostali predstavnici ektremno-nacionalistički orijentisanih grupa iz zemalja regiona moraju da se mrze, kao i da ovi normalni treba da biju one druge – homoseksualce. Srđan Dragojević u svom ostvarenju iz 2011. godine grebe ispod svih tih stereotipa, ogoljava duše ljudi, prikazujući čiste međuljudske odnose. Preispitujući uvrežena shvatanja i  stereotipe Balkana, „Parada“ u komičan okvir smešta tada izuzetno „pipavu“ temu gej prava u homofobičnoj Srbiji na početku druge decenije novog milenijuma. Kako organizovati Paradu ponosa u državi kojom iz senke upravljaju kriminalci,  gde ugroženi ne mogu da ostvare svoja prava budući da ih institucije ne zastupaju? Dragojević kroz niz uspešno plasiranih komičnih i živopisnih scena predstavlja Srbiju i njenu paralelnu realnost.

KATARINA KOLJEVIĆ: Ovaj film govori o pokušaju organizovanja gej parade i odnosu srpskog društva prema tome, u nekom užem kontekstu, dok u širem kontekstu govori o srpskom društvu danas, o odnosima među bivšim jugoslovenskim republikama, nasleđu iz ratova devedesetih kao i o samim tim ratovima.

U jednoj rečenici opišite narativ ovog ostvarenja u celini.

JELENA: P***r je karakterna osobina – panduri su u „Paradi“ p****i.

BORIS: Limun, homofobični kriminalac i ratni profiter, spletom okolnosti dobija zaduženje da obezbedi Paradu ponosa, za šta poziva u pomoć prijatelje koje je stekao tokom jugoslovenskih ratova – Hrvata, Bošnjaka i Albanca sa Kosova.

KATARINA: Neraskidiva veza jedne srpske svadbe, građanskog rata i gej parade.

Kog je žanra film „Parada“ i na koji način se autor filma postavlja prema samom žanru?

KATARINA: „Parada“ je parodična komedija, često u domenu satirične pa i apsurdne. Glumačka igra često iščašena i prenaglašena, kao i rediteljski postupci.  Reditelj takođe „ne zauzima strane“ u ovom ostvarenju pa je tako sve i svako izložen parodičnom pristupu. Dragojević na taj, parodičan način, tretira sve stereotipe nastale devedesetih, kao i one vezane za homoseksualnu populaciju. On čak parodira povremeno i ideju koju plasira, ideju o toleranciji, „nenasilnoj komunikaciji“ i međusobnom prihvatanju razlika. Reditelj nam, međutim, u okviru ovog žanra plasira vrlo ozbiljne probleme, povremeno praveći iskoke u brutalni realizam Srbije (pre svega kraj filma u kojem gine lik koga tumači Goran Jevtić, ali i poslednji telop koji govori o lošoj poziciji u kojoj se nalaze pripadnici LGBTQ populacije u Srbiji) koji nisu do kraja spretno sprovedeni.

BORIS: Najbliže rečeno, „Parada“ je groteska. Iako se bavi ozbiljnom tematikom, stereotipi Dragojevićevog ostvarenja se nalaze u komičnim i grotesknim situacijama od početka, pa gotovo do samog kraja filma. Autor poprilično ostaje dosledan stilski, da bi na samom kraju, reditelj naglo promenio svoj pristup i direktnom referencom na svirepo ubistvo Brisa Tatona iz 2009. godine, pokušao da se odvoji od groteske i humora. Strukturalno gledano, dobar deo filma se može svrstati u podžanr road movie-a.

JELENA: „Parada“ je satira sa elementima političke drame. Ako sagledamo čitavu kinematografiju Srđana Dragojevića možemo uočiti odanost tom hibridnom žanru. Takođe, ispravno bi bilo reći da je ovo Dragojevićevo ostvarenje svojevrsan road movie, budući da dve trećine filma simpatični (anti)junaci provode na Auto-putu Bratstva i jedinstva u ružičastom autiću. Prisutna je i (više puta eksplicitno)  prenaglašena referenca na vestern „Sedam veličanstvenih“ koja je čak i u vizuelnom aspektu u samoj završnici filma, dosledno poštovana. „Parada“ možda jeste mišmeš (mishmash) različitih žanrova, ipak najispravnije tj. opravdano je reći da pripada prepoznatljivom dragojevićevskom rukopisu.

Kakav je lik kog tumači Nikola Kojo i kako biste opisali njegovu glumačku igru?

JELENA: Limun je bio učesnik ratova koji su prethodili raspadu Jugoslavije. Čovek koji je činio zlodela i kome je vraćano istom merom. U trenutku u kome ga zatičemo, on je ratni profiter koji nastavlja život sa iskustvom rata čiji je i sam (nus)produkt. Limunov privatni biznis je škola za borilačke veštine. Taj čovek, nadasve primitivnih shvatanja i ponašanja, ispod fasade surovosti, krije nežnu dušu i plemenitu nameru. On želi da usreći ženu koju voli. I na kraju filma, biva promenjen – on voli one koje mu stereotip ne dozvoljava. Nikola Kojo je na neki način muza Srđana Dragojevića. Glumački je nesporan njegov šarm, prirodnost i dopadljivost koja, kako sazreva, biva sve uverljivija.

KATARINA: Nikola Kojo se odlično snalazi i igra sa likom koji je u startu postavljen kao parodija svih mogućih stereotipa o srpskom mačo muškarcu. U odnosu na ostale glumce njegov izraz je svedeniji, delom zato što on sa sobom nosi svoj, već prepoznatljiv komički stil.

BORIS: Kao i svi likovi u filmu „Parada“, u pitanju je karikatura i tipski lik, kolažno izgrađen od svih stereotipnih osobina, pre svega mana, po kojima su poznati srpski kriminalci. U tom smislu, Nikola Kojo je dosledan od početka do kraja u svom glumačkom izrazu i deluje da je svesna odluka neretko referisanje i na prethodne uloge u Dragojevićevim ostvarenjima kao što su oba dela filma „Mi nismo anđeli“, „Lepa sela lepo gore“ i „Rane“.

Šta su slabije a šta jače tačke ovog ostvarenja?

BORIS: Sama režija odudara od uobičajenih rediteljskih tretmana iz ovog dela Evrope, te su svakako najjače strane ovog ostvarenja komunikativnost i dinamičnost po kojima je reditelj i ranije poznat. Za to je najbolji pokazatelj da je isti film osvojio nagradu publike na Berlinalu i istovremeno imao veliki broj gledaoca u domaćim i regionalnim bioskopima, uprkos tematici koja se na ovim prostorima i dalje smatra kontraverznom.

Iako sam scenario jeste dinamičan, autor se prečesto oslanja na žanrovsku udaljenost od realizma, te se neretko odlučuje da slučajnosti pokreću dalju radnju filma, a ne uzročno-posledični događaji. Ipak, najslabija tačka ovog ostvarenja je predirektni didaktički ton, prisutan tokom celog filma, a pre svega u kulminaciji na kraju filma. Tu autor sam sebi „vezuje ruke“ – iako je u pitanju tragičan kraj, navedena direktnost ga lišava emocija. Uz to, najveći problem jeste i humor koji se neretko zasniva na opštem mestu. Iako je to donekle razumljivo, budući da se autor ruga stereotipima, same komičke situacije često ostaju na nivou diskriminatornog vica koji smo čuli nebrojano puta.

JELENA: Najjača strana „Parade“ je što je on kvalitetni crowdpleaser. Dragojevićev film je, na nivou scenarija, prepun jednodimenzionalnih likova koji su formirani po principu vica (Halil, Azem i Roko) i još je prepunjeniji opštih mesta – a opet, na kraju „Parada“ je dobar film koji se uvek može iznova gledati. Slabiju stranu možemo iščitati i u tome da je javnost bila podeljena nakon gledanja filma. „Parada“ bi trebalo biti ostvarenje koje kritikuje homofobiju i činjenica je da je završnica filma izvedena u skladu sa tom nakanom, ali nekako ta premisa ubrzo izčezne iz naše svesti – pa po gledanju filma pevušimo „Ne može nam niko ništa jači smo od sudbine“.

KATARINA: Pod slabiju tačku ovog ostvarenja se može podvesti povremeno upitan ukus kada je humor u ovom filmu u pitanju, ali možda najpre činjenica da sada, uz vremenski odmak, postoji sumnja da je ovakav pristup ovoj ozbiljnoj temi bio adekvatan da bi bar pokrenuo neki relevantan dijalog o problemima koji su u filmu izloženi. Čini se da bi ovakav, parodičan pristup, bio adekvatniji u nekom naprednijem društvu, sa malo dubljim razumevanjem humora, ali i parodije kao žanra. Takođe, već pomenuto, nepripremljeno iskakanje iz žanra i stila, iako je razumljiva rediteljeva namera, nažalost ostavlja čudan i gorak ukus, dovodeći u pitanje da li je ceo pristup temi u filmu bio ispravan. Pod jačom tačkom ovog ostvarenja svakako možemo ubrojati glumačke nastupe pre svega Nikole Koje, Hristine Popović, Miloša Samolova, ali i ostatka glumačke ekipe. Takođe, mora se spomenuti originalno osmišljen komički narativ, uz prepoznatljiv autorov rukopis, koji na pravi način izlaže humoru sumanute odnose porođene ratovima devedesetih. Na kraju, mora se priznati i da Dragojević konzistentno sprovodi parodičan pristup prema svim uključenim stranama u narativu, što ga čini stilski kompletnim delom.

Da li se junaci ovog ostvarenja menjaju od početka do kraja narativa? Šta njihova promena govori na idejnom planu celoga filma?

KATARINA: Uz ogradu prema tome što je reč o žanru u kojem se sve, pa i promene u likovima ne mogu posmatrati na klasičan način, možemo reći da glavni likovi dožive promenu do kraja filma. Najveću promenu doživljava glavni lik, Miško ili Limun (Nikola Kojo), iako je doživljava i Radmilo (Miloš Samolov). U idejnom kontekstu, ovakva promena, naročito u liku Miška, podržava ideju filma o prihvatanju, promeni i toleranciji.

JELENA: Dramski luk junaka je u „Paradi“ dosledno konstruisan. Svi junaci dožive na kraju svog puta promenu. Ta promena dolazi potpuno organski budući da je na nivou scenarija dobro pripremljena. Junaci se otvaraju jedni prema drugima i skidaju svoje bisage koje su do tog trenutka vukljali kako bi bili prihvaćeni u okviru svojih subkultura.

BORIS: Apsolutno se svi junaci menjaju do kraja narativa. To nam, opet, veoma direktno, govori da je svaki pojedinac u sebi nosi potencijal za toleranciju i prevazilaženje predrasuda.

Kako definišete ovo ostvarenje u kontekstu opusa Srđana Dragojevića?

BORIS: U kontekstu opusa Srđana Dragojevića, premda tematski možda više pripada periodu njegove karijere iz devedesetih godina, po svim drugim parametrima, uključujući i stil i žanr, više pripada drugom periodu koji je počeo sa nastavkom filma „Mi nismo anđeli“ i traje i dan-danas, sa izuzetkom filma „Sveti Georgije ubiva aždahu“, koji je teško svrstati u bilo koji od ova dva perioda.

KATARINA: U kontekstu opusa Srđana Dragojevića, ovo ne predstavlja njegova najveća dostignuća, a i on ovde donekle bira za njega neuobičajen tematski okvir, ali „Parada“ ipak sadrži u sebi njegov prepoznatljiv smisao za humor kao i igranje sa žanrom.

JELENA: Srđan Dragojević je autor koji je obeležio svojim dosadašnjim radom srpsku kinematografiju, počev od „Mi nismo anđeli“, jednog od najvoljenijih filmova domaće publike, pa sve do danas. Dragojević često u svojim ostvarenjima, u različite aktuelne okolnosti, postavlja Srbina, Hrvata i Bosanca, te „pušta da vidi šta će da se desi“. Nekada iz toga proizađu „Lepa sela lepo gore“ kao remek delo domaće kinematografije, a nekada blag, neuverljiv i slabašan pokušaj kakav je „Atomski zdesna“. „Parada“ je negde između ova dva filma, mada bliže vrhu.

Šta film „Parada“ predstavlja kako u filmskom tako i u društvenom kontekstu?

BORIS: Reditelj se uhvatio u koštac sa ozbiljnom temom, koja iz nepoznatog razloga zaista nije često prisutna u domaćim ostvarenjima. Koliko je u tome zaista i uspeo, nažalost najbolje govori da je i danas, gotovo deset godina kako je izašao, film „Parada“ važniji u kontekstu društvenog događaja, nego u kontekstu ostvarenja u srpskoj kinematografiji.

JELENA: U društvenom kontekstu mnogo šta je promenjeno od Parade ponosa koja je potakla Dragojevića da snimi ovaj film, no to nije zasluga samog ostvarenja. U filmskom kontekstu „Parada“ je obogatila našu kinematografiju još jednim filmom razumljivim, smešnim i prepoznatljivim samo nama koji govorimo isti jezik (ili jezike).

KATARINA: „Parada“ je, bez obzira na podeljena mišljenja koja je možda izazvala među domaćom publikom, ali i među kolegama iz filmske industrije, važan stepenik i u filmskom i u društvenom kontekstu za Srbiju. Može se reći da je u društvenom kontekstu puno jači činilac nego u filmskom, jer po prvi put u komercijalnom ostvarenju imamo obrađenu tematiku opresije nad LGBTIQ zajednicom. Takođe, odabirom žanra, možda je ova tematika približena široj publici, do koje bi najpre sa ovakvim porukama prihvatanja trebalo da se dopre. Treba pomenuti i činjenicu da film komički obrađuje teme vezane za odnose među bivšim jugoslovenskim republikama, pa i da dovitljivo rekontekstualizuje same ratove devedesetih.

U filmskom kontekstu ovo delo nosi takođe sve od gore navedenog, uz to da predstavlja deo nekog kvalitetnijeg komercijalnog filmskog sadržaja kojeg nažalost nemamo na pretek.

Svi tekstovi odražavaju isključivo stavove autora i ne predstavljaju stavove Filmskog centra Srbije, kao ni NFC Filmarta. Filmski centar Srbije i NFC Filmart se odriču odgovornosti za sve upotrebe informacija koje su u njima sadržane.