NASLOV FILMA: Rekvijem za gospođu J. SCENARIO I REŽIJA: Bojan Vuletić ULOGE: Mirjana Karanović, Jovana Gavrilović, Danica Nedeljković, Vučić Perović, Mira Banjac, Boris Isaković TRAJANJE: 93’ ZEMLJA: Srbija, Bugarska, Makedonija GODINA: 2017.
Film „Rekvijem za gospođu J.“ scenariste i reditelja Bojana Vuletića imao je svoju svetsku premijeru na 67. Berlinalu, a srpska premijera održana je na FEST-u 2017. godine. Film je osvojio mnoge nagrade (za scenario, režiju, najbolji film i glavnu žensku ulogu na 45. FESTU-u; nagrada Međunarodne federacije filmskih kritičara (FIPRESCI) u Sofiji; Najbolji film 17. goEast festivala, da pomenemo samo neke) a bio je i srpski kandidat za nagradu „Oskar“. Od premijere je prošlo tri godine, a autori Filmoskopije Ivona Janjić, Jelena Jovanović i Boris Grgurović analiziraju različite aspekte ovog ostvarenja pokušavajući da odrede kontekst kako samog narativa, tako i filma u okvirima domaće kinematografije.
„Dobro sam, što?“
JELENA JOVANOVIĆ: Za razumevanje socijalne drame o gospođi J, koja planira da izvrši samoubistvo na godišnjicu smrti svoga supruga Oblaka, (naj)bitnije je razumevanje odnosa između sigurne zlatne prošlosti, kada su državne fabrike zapošljavale veliki broj ljudi, kada se stan opremao novim nameštajem i redovno odlazilo na letovanje (za šta je simbol i suprug Oblak) i njenog opozita, naše današnjice.
IVONA JANJIĆ: Ako bi se struktura filma „Rekvijem za gospođu J.“ htela tačno odrediti, čini mi se da bi joj najbolje pristajao okvir izvesne kafkijanske pustovoline, road movie. Jedna žena pokušava da nađe dokaz svog nekadašnjeg postojanja u društvu kojeg više nema, i svrhu svog života u društvu u kojem se sada našla. Omamljena parališućom depresijom, gospođa J. luta između dva sveta, jednom nogom u prošlosti – u smrti, a drugom u sadašnjosti – u budućnosti.
BORIS GRGUROVIĆ: Vuletić veoma precizno i verodostojno gradi svet tranzicione, istočno-evropske države, svet u kome je sve sivo, u kome šalteri javnih institucija nisu promenjeni od sedamdesetih, svet propalih i napuštenih fabrika u kome se namirnice u prodavnici plaćaju „na crtu“ i u kome je čak i izvršiti samoubistvo do zla boga komplikovano i zahteva određenu vrstu papirologije.
IVONA JANJIĆ: Po pravilu je prikazan dan, uvek prilično tmuran, neprijateljski. Prostori eksterijera su betonske ravnice novog brutalizma, groblje, skladište, napuštena, razrušena fabrika, ili stari stan gospođe J, građen i uređivan za vreme Jugoslavije, najčešće nesređen, zapušten.
JELENA JOVANOVIĆ: Bojan Vuletić, kao reditelj i scenarista, uz pomoć sjajne direktorke fotografije Jelene Stanković statičnim kadrovima širokih planova pomaže priči gotovo neprekinutom mirnoćom kamere koja je usaglašena sa svedenim glumačkim izrazom Mirjane Karanović, dok širina plana obuhvata sav haos koji ispunjava život gospođe J.
BORIS GRGUROVIĆ: Čestim totalima i srednjim planom, a retkim krupnim planovima, reditelj uspešno prenosi hladnoću i automatizam društva u kome živimo, ali i stavlja akcenat na svet i otuđenost glavne junakinje od njega. Vizuelni aspekti filma, pre svega u vidu fotografije Jelene Stanković, ali i scenografije Zorane Petrov i kostima Lane Pavlović, precizno i sa izrazitom pažnjom za detalje, gotovo bez greške, prikazuju svet gospođe J. i predstavljaju neke od jačih aduta Vuletićevog filma.
JELENA JOVANOVIĆ: Vuletić vrlo promišljeno ponavlja lokacije koja gospođa J. posećuje i pored kojih svakodnevno prolazi, poput obližnje improvizovane pijace, te tako koristi još jedan suptilan način da nam prikaže ženu zatvorenu poput hrčka na točku iako je gospođa J. svoje istrčala.
IVONA JANJIĆ: Mirjana Karanović u ulozi gospođe J. govori polako, sa zadrškom, kao da je uvek odsutna ili ne čuje šta joj se priča. Njeni postupci su nepovezani i nejasni, a njena komunikacija s bliskim ljudima uvek vodi u dublje međusobno nerazumevanje.
BORIS GRGUROVIĆ: Mirjana Karanović je standardno dobra u naslovnoj ulozi, iako deluje da smo već ranije imali prilike da je gledamo u sličnim ulogama, pre svega u „Petrijinom vencu“, ali i u njenom rediteljskom debiju – „Dobra žena“.
JELENA JOVANOVIĆ: Mirjana Karanović uspeva tiho da igra ženu kojoj se duša, čini se, umorila od vrištanja. Zapravo, najubedljivija je u scenama potpune tišine.
BORIS GRGUROVIĆ: Svakako treba izdvojiti i talenat i prirodnost mlade glumice Danice Nedeljković, dok su Jovana Gavrilović, Vučić Perović, Boris Isaković i Srđan Todorović, svi ostvarili upečatljive uloge za malo vremena koliko su u filmu imali.
IVONA JANJIĆ: Dok gospođa J. na samom kraju filma ne počne da peva, zvuk će, osim dijaloga, uvek ispunjavati šum praznog prostora, koraci, uzvici, vetar, čuće se udaljene vrane i gavrani, a najčešći događaj, bilo neposredni ili pripovedani, biće smrt. Film se otvara smrću kućnog ljubimca, zeca, radnja filma dešava se oko godišnjice smrti muža gospođe J, jedan od uočljivijih sporednih likova će umreti i tako dalje…
JELENA JOVANOVIĆ: Odlukom da filmske muzike nema do trenutka kada se, pred pokušaj samoubistva, neharmonično začuje harmonika, poslednja scena u kojoj gospođa J. zapeva postaje potresnija i ostavlja snažniji utisak na publiku.
BORIS GRGUROVIĆ: Upravo ta preciznost – idejna, rediteljska, scenaristička, glumačka, istovremeno je najveća prednost, ali i najveća mana Vuletićevog filma. Snažna satirična crta filma kao da vezuje ruke autoru da prevaziđe satiru i, uslovno rečeno, zaroni dublje. Kada reditelj skloni fokus sa sveta i usmeri ga na junake, pre svega u vidu poetičnog priviđenja glavne junakinje (pri kraju) i njene scene pevanja, osnovni problem filma postaje vidljiv. Fokus je predugo bio na nadrealnom svetu u kome protagonistkinja živi, a ne na njoj. Iako tačan i drugačiji portret tranzicionog društva od onog kakvog smo navikli da vidimo u savremenoj srpskoj kinematografiji, upravo neretka pasivnost (usled psihičkog stanja) glavne junakinje, ne dozvoljava ovom ostvarenju da bude i pravo osveženje kada je domaća produkcija u pitanju.
IVONA JANJIĆ: Različiti registri stvaraju osećanje odbojnog sveta, čiji je gospođa J. fokalizator. Ova iterarnost bila je neophodna da bi se na jednom iracionalnom nivou motivisala njena odluka o samoubistvu, čime je izbegnuta zamka da se jedan izrazito kompleksan problem svede na svega nekoliko crta motivacionih zbivanja prošlosti.
JELENA JOVANOVIĆ: Ovaj film možda daje odgovore na pitanja – zašto svi dobro razumemo to neprijatno ljubazno i zašto svi imamo „istu“ šaltersku službenicu u glavi na pomen administracije u Srbiji? „Rekvijem za gospođu J“ Bojana Vuletića je najbolji film o permanentnoj tranziciji u kojoj životarimo čekajući da jednog dana možemo da kupimo te najskuplje cigarete.
