NASLOV FILMA: Patrole (V krag/Rounds) SCENARIO: Stefan Komandarev, Simeon Vencislavov REŽIJA: Stefan Komandarev ULOGE: Aleksandar Aleksiev, Ivan Barnev, Asen Blatečki, Stefan Denoljubov, Irini Jambonas, Stojan Dojčev, Vasil Vasilev Zueka TRAJANJE: 106’ ZEMLJA: Bugarska, Francuska, Srbija GODINA: 2019.
Služeći se sličnom jezičkom i dramaturškom strukturom kao i u svom prethodnom igranom filmu, Stefan Komandarev u novom ostvarenju „Patrole“ (V krag/Rounds) smešta okvir priče u noć pred obeležavanje tridesetogodišnjice od pada Berlinskog zida (1989). Kao i filmu „Pravci“ (Posoki, 2017), struktura narativa je ograničena na jednu noć na zemlji (Džarmuš, 1991), tokom koje reditelj mapira krizne tačke iz života jednog grada (Sofija), čiji stanovnici su spremni da eksplodiraju u svakom trenutku poput bureta baruta (Paskaljević, 1998).
Jasan niz referenci i naročito autoreferenci ukazuje na cikličnu strukturu priče duboko integrisanu u začarane krugove društvenog nasilja, birokratije i korumpiranosti. Odnosi, situacije i prizori predstavljeni kamerom iz ruke evociraju početak filma i sugerišu narativ koji izvire iza poroznih granica stvarnosti i fikcije.
Tokom filma pratimo tri policijske jedinice, koje patrolirajući različitim područjima grada skiciraju obrise tranzicije. Reditelj kontekst saopštava posredno (slično Paskaljevićevom „Buretu Baruta“ i „Pravcima“ datog autora), putem emisija na radiju koje dolaze iz off prostora, televizijskih vesti i sporadičnim komentarima u dijalozima. Dok je eksplicitna veza između obeležavanja tridesetogodišnjice od pada komunizma (09. novembar 2019) i šestoro policijskih službenika prisutna u njihovom budućem zadatku obezbeđivanja protesta protiv spomenika Crvenoj armiji, implicite se manifestuje u samoj radnji filma a vođenoj idejom i potrebom revidiranja/rekapitulacije istorije i suočavanja sa posledicama ličnih i političkih izbora.
Film „Patrole“ predstavlja jednu klasičnu filmsku tematizaciju Balkana, u kojoj putovanje gradskim ulicama iscrtava identitetska obeležja ne samo grada, već i zemlje i regiona (koji u ovom slučaju podrazumeva i veći deo Istočne Evrope). Svaka od situacija prikazana je u jednom kadru, čime reditelj ponavlja snimateljski postupak već primenjen u „Pravcima“. Tokom odvijanja filma upoznajemo se sa međusobnim odnosima između policijskih službenika, situacijama na poslu i u privatnom životu, koje pokazuju manje ili više korumpirane ličnosti koje ne postupaju uvek u skladu sa poslovnom etikom. Međutim, iako je njihove postupke moguće opisati kao loše, slično kao kod Paskaljevića, oni su humanizovani i bude saosećanje kod posmatrača. Slika društva prikazana iz njihove perspektive je data iz pozicije onih koji čine deo izvršne vlasti, ali ne poseduju ni jednu od privilegija vlasti i kao takvi ne pripadaju ni narodu, čije muke i nevolje zapravo dele. Oni izvršavaju određene dužnosti svesni perfidnosti zakona i birokratije, preko kojih su spremni da pređu ako procene da mogu i da će to ići u korist njima ili nekom do kog im je stalo. Na određen način oni predstavljaju i najobjektivniju sliku društva u celini, a možemo ih videti kao marginalizovane i od strane potlačenih i od strane nadređenih.
Junaci ove priče su Ivo (Asen Blatečki) i Krasi (Ivan Barnev), Marin (Stefan Denoljubov) i Eleni (Irini Jambonas), vremešni Todor (Vasil Vasilev Zueka) i njegov mlađi kolega (Stojan Dojčev), a sama partnerska konstelacija službenika na dužnosti skicira društvo sa njegovim ideološkim, rodnim i generacijskim razlikama. U pitanju su ljudi koji imaju različite privatne probleme i političke stavove, ljudi koji sarađuju kako u poslu tako i u kršenju propisa (tokom trajanja filma otkrivamo da Ivo i Krasi nelegalno prevoze migrante, Eleni i Marin imaju aferu). Raskrsnica njihovih puteva nalazi se u blizini voznih šina, koje vidimo u početnom kadru filma, gde svaka od patrola dospeva zbog prijave o navodnom lešu koji se tamo nalazi. Budući da je za sve njih beživotno telo (heroinskog zavisnika kog svi poznaju) dugotrajna papirologija koju žele da izbegnu, oni koriste činjenicu da se telo nalazi na granici jurisdikcija i prebacuju ga u tuđu nadležnost. Vozne šine funkcionišu, ne samo kao reprezentacija fizičkih granica nadležnosti, već i kao simbol cikličnog prebacivanja odgovornosti i granica zakona i njegovog izvršenja. Dok ove tri patrole putuju kroz gradske četvrti i kroz noć, situacije u kojima ih pratimo otkrivaju korumpiranost na kritičnim tačkama društva (politika, zdravstvo, policija), razne oblike društvenog i vršnjačkog nasilja, siromaštvo, nepismenost, problem socijalne zaštite starijih, ljudski očaj i u krajnjem ishodu pitanje opstanka ljudskog dostojanstva.
Za razliku od prethodnog filma, u kom je neposredna okosnica burnih noćnih događanja aktuelna vest i slučaj koji se direktno odnosi na taksiste, u novom filmu Komandarev kao nevidljivog pokretača radnje postavlja jedan istorijski događaj globalnih razmera, čije posledice srećemo, bukvalno i figurativno, na svakom ćošku. U radu ovog autora već uveliko je prisutan post-komunistički narativ, kojim se bavi kako u svojim igranim tako i dokumentarnim ostvarenjima (Okupacija 1968, 2018), a čije diskurzivne implikacije su bazirane na kulturi sećanja, koja je koliko usmerena na prošlost tako je i jasno vidljiva u sadašnjosti a koja pati od kolektivne amnezije.
Iako film „Patrole“ ne oskudeva u prizorima nasilja, situacije i dijalozi obiluju humoresknim sadržajem, koje pokazuju apsurd kao stilsku figuru realizma, barem onog balkanskog. Najpotresniji prizori kojima svedočimo u filmu jesu scene besomučnog verbalnog i fizičkog vršnjačkog nasilja i slika staraca smeštenih u domu, doslovno vezanih za krevet u nehigijenskim uslovima i stanju polu-svesti, ljudi prepuštenih tihom truljenju. Potonji prizor krajnjeg kolektivnog društvenog nemara predstavlja i kumulativnu tačku filma, koja će na kraju i dovesti Marina do toga da izvrši eutanaziju nad svojim nekadašnjim učiteljem, koji ga je dok je bio dete sklonio sa ulice, a sada je prepušten domu u kojem o njemu niko ne vodi računa.
Dok sama scena eutanazije mapira jedno veliko etičko pitanje današnjice, ona takođe najdirektnije adresira osnovno egzistencijalno pitanje sa kojim se suočavaju post-komunistička i post-sovjetska društva, a to je pitanje ljudskog dostojanstva (i njemu blisko pitanje slobode) zagubljenog među regulativama, ljudskima pravima, demokratijom i zakonima tržišta. „Patrole“ prikazuju društvo u kom se greške sistema naplaćuju pojedincima, sve vrednosti su podložne inverziji, tako da kršenje dehumanizovanih propisa ponekad sprečava eutanaziju humanosti, ali prelaženje određenih granica slobode može da bude gorkog ukusa za savest.
„Patrole“ Stefana Komandareva poseduje formu svojevrsnog triptiha, budući da glavne tokove radnje oblikuju situacije troje patrolnih jedinica, koje se međusobno prepliću. Njihovo kretanje prostorom grada određuje ritam filma, dok su zapleti vezani za ono što se dešava u neposrednoj blizini zaustavljenih policijskih vozila, a montažni prelazi određeni promenom lokacije radnje. Iako je jasno da je u pitanju fikcija, tokom najvećeg dela filma, reditelj održava snažan utisak dokumentarnosti, pre svega zahvaljujući specifičnoj (dokumentarnoj) upotrebi filmskog vremena i tačke gledišta, koja reflektuje perspektivu nevidljivog saučesnika noćne vožnje. Pojedine scene deluju istrgnuto iz stvarnosti, a noćna atmosfera, osim što doprinosi utisku opšteg crnila, predstavlja i liminalno područje kad na površinu isplivavaju svi oni prizori nad kojima žmurimo tokom dana.
Dok konstantno pomeranje leša na pruzi između jurisdikcija usmerava filmski narativ ka preispitivanju granica slobode i odgovornosti, prostor na kom se on nalazi predstavlja mesto odvijanja inicijalne i završne scena filma, čime reditelj zaokružuje cikličnu strukturu narativa sa otvorenim krajem, u jednom opominjućem, ali optimističnom tonu koji proizilazi iz malih pobeda ljudskosti u začudnom trenutku, koji se od kraja istorije ponavlja iznova i iznova.
