SRB ENG

Milica Grujičić o ulogama u „Keltima“ i „Lihvaru“: „Raduje me što sam dobila šansu da igram u autorskim filmovima“

30. mart 2020. | Autor: Đorđe Bajić




Glumica Milica Grujičić je do sada uglavnom bila poznata pozorišnoj publici u Novom Sadu, kao i onima koji vole serije i filmove Zdravka Šotre. To će se uskoro promeniti pošto nas očekuje premijera filma „Kelti“ u režiji Milice Tomović (snimljenog prošle godine, trenutno u postprodukciji), a u kome upravo Milica Grujičić tumači jednu od glavnih uloga. Takođe, glumica je nedavno postala deo ekipe „Lihvara“ u režiji Nemanje Ćeranića, trilera čije će snimanje biti nastavljeno u Inđiji i okolini čim se okonča vanredno stanje.

Milica Grujičić u filmu Kelti, foto: Irena Canić

Svoju glumačku karijeru si do sada uglavnom gradila u Srpskom narodnom pozorištu. Da li je to bio tvoj svesni izbor ili se radilo o sticaju okolnosti?

U pitanju je bio sticaj okolnosti. Prvu ulogu u SNP-u dobila sam još za vreme studiranja, umesto koleginice s klase kojoj se otvorila prilika da bira između dva različita projekta. Ubrzo sam dobila još jednu ulogu, pa još jednu… Vrlo brzo sam igrala u desetak predstava u SNP-u i postala stalni član ansambla posle šest godina honorarnog rada.

Koliko dugo glumiš u Novom Sadu?

Ako uzmem u obzir da sam pre Akademije godinama bila u dramskom studiju Milana Pletela Plendže, onda, eto, glumački sam aktivna od svoje dvanaeste godine. Profesionalno od 2005. godine.

Milica Grujičić, foto: Teodora Nenadov

Koje bi uloge/predstave izdvojila iz tih 15 godina profesionalnog rada, i zašto?

Svaka predstava mi je važna, jer je svaka za mene uvek nekako novi izazov, novo iskustvo. Zahvalna sam na svemu. Izdvojila bih „Čas anatomije“ u režiji Andraša Urbana. Tu sam definitivno dobila šansu da protresem celo svoje biće i otkrijem koliko imam snage za glumačke izazove. Izdvajam i „Brod za lutke“ u režiji Ane Tomović, zato što mi je poetika Milene Marković bliska i draga. Takođe, imala sam priliku da igram u predstavi Ateljea 212 „Šuma blista“ u režiji Tomija Janežiča… Ponovo tekst Milene Marković i ponovo sjajno i bogato iskustvo. Zatim, da ne zaboravim, „Ujkin san“ u režiji Egona Savina na samom početku karijere… Svaka od ovih predstava je za mene uglavnom bila ozbiljan unutarnji skok. Najlepše i najlakše sam radila sa rediteljem Igorom Vukom Torbicom, iako su mi povereni zadaci bili prilično teški, ali smo imali sreću da se kao ekipa dobro razumemo i da svi predano i s ljubavlju radimo. U pitanju je predstava „Krvave svadbe“.

Sa Milicom Tomović si sarađivala na omnibusu „Oktobar“ (segment „Diplomiranje“), a prošle godine si glumila i u njenom dugometražnom prvencu, filmu „Kelti“. Kako je došlo do prve saradnje, kako do druge?

Za „Oktobar“ upriličen je veliki otvoreni kasting. Meni je tog dana bio rođendan i gostovanje „Broda za lutke“ u Ateljeu 212. Bila sam potpuno opuštena i spontana na tom kastingu, što i nije uvek slučaj, ali, eto, srećom nisam imala tremu i dobila sam ulogu. Imali smo probe dva meseca i ubrzo nakon toga usledila su noćna snimanja. Bilo je fantastično, zaista sjajno iskustvo. Ekipa je bila izvanredna, to je bilo od ključnog značaja. Milica Tomović apsolutno savršeno i posvećeno gradi film zajedno s glumcima, i zato je definitivno moja omiljena filmska rediteljka i prava ljudina! Prošlo je dvanaest godina od „Oktobra“ i bila sam presrećna kada me je pozvala da igram u „Keltima“. Snimanje ovog filma je bilo najljubavnije ikad, sa puno iskrene radosti, gde je svaki član e filmske ekipe imao poštovanje za onog drugog. Funkcionisali smo sjajno kao grupa jakih individualca. Što kao glumci, što kao likovi iz filma. Želim i svima, a i sebi još koji put, tako dobro i lepo filmsko iskustvo.

Kelti: Milica Grujičić, foto: Irena Canić

Šta možeš da nam kažeš o svojoj ulozi u „Keltima“, a bez da otkriješ previše? Kakav film da očekujemo?

Očekujte film koji otvara brojne teme, poneke i vrlo intrigantne i provokativne, a opet ljudske i jednostavne. Mislim da će taj film biti vrlo specifičan i drugačiji. Radujem se premijeri i susretu sa ekipom. Jedva čekam taj trenutak, zapravo… Lik koji igram je otkačen. Anka je snalažljiva žena, otvorenog duha koja u jednom momentu učini nešto nesmotreno što menja tok radnje. Ona je rodom iz Knina, baš kao i ja. Tako da mi je bilo zadovoljstvo da se malo igram sa dikcijom i akcentima iz rodnog kraja u kombinaciji sa novim okolnostima u koje Anka upada živeći nekoliko godina u Beogradu… Scenario je uzbudljiv, promišljen, jednostavan, pun humora i tuge u isto vreme. Kada sam ga čitala prvi put, istovremeno sam plakala i smejala se. Nadam se da će isto tako i film delovati na publiku. Katarzično.

Odakle si sve crpela inspiraciju dok si gradila lik Anke? Da li ste ste Milica i ti na samom setu nijansirale i menjale lik ili je Anka još pre početka snimanja bila postavljena i rešena?

Neke stvari su bile rešene tokom proba, a naravno u toku snimanja su se otvarala razna nova rešenja.  Dosta sam tokom snimanja radila na samom tekstu menjajući neke rečenične konstrukcije i ubacivala klasične kninske izraze da bi lik bio što životniji.

Milica Grujičić i Jelena Đokić u filmu Kelti, foto: Irena Canić

Da popričamo malo i o „Lihvaru“. U tom filmu glumiš Katanu, jednu veoma zanimljivu mladu ženu, a istovremeno i ženu sa ozbiljnim problemom. Snimanje filma je privremeno zaustavljeno zbog vanrednog stanja u zemlji, pa me zanima da li si stigla da snimiš neke od svojih scena? Približi nam malo Katanu, onako kako je ti doživljavaš i osećaš…

Trebalo je da snimam 18. marta i bila sam jako uzbuđena, ali, eto, sve je stalo par dana ranije. Vanredno stanje, karantin i totalni prekid rada ipak mi neće uništiti veru u taj film. Nadam se da odmah počinjemo sa snimanjem čim se situacija smiri. Do sada sam imala nekoliko proba. Glavni partner mi je sjajan, do sad se nije bavio glumom, ali je talentovan i vredan. Igramo par koji je u destruktivnom ljubavnom odnosu i čiji potezi, eto i u ovom filmu, menjaju tok radnje, i to veoma. Gotovo presudno! Katana je žena koja je impulsivna, strastvena, zaljubljena, „luda“, poročna, nežna, agresivna i iskrena. Ekipa je opet sjajna, posvećena. Samo da što pre ova prođe nesretna situacija koja nas je sve na svetu zadesila, pa da nastavimo dalje da stvaramo.

Milica Grujičić na probi kostima za film Lihvar

Kako su protekli razgovori sa Nemanjom Ćeranićem o filmu i tvojoj ulozi?

Sjajno. Nemanju nisam poznavala i baš sam se iznenadila što me je pozvao i ponudio mi ulogu. Bez ikakvog kastinga. Istog trenutka kada mi je rekao da se lik zove Katana – odmah sam pristala.  Mislim da su i on i Aljoša Ćeranić, njegov brat i producent ovog filma, dva sjajna momka, filmski posvećenici, borci, kreativci. Srećna sam što postoje takvi mladi ljudi koji sa velikim entuzijazmom i verom ulažu u svoje projekte i ne posustaju. Lako smo se razumeli, probe su bile odlične. I ono što me raduje jeste šansa da igram u autorskim filmovima. To sam godinama želela i, evo, polako se ostvaruje.

Milica Grujičić, foto: Teodora Nenadov

Glumila si u nekoliko projekata Zdravka Šotre. Po čemu pamtiš ta iskustva i koje bi izdvojila?

Sa Šotrom sam takođe imala odličnu saradnju. Tri različite uloge. Bilo je inspirativno pripremati se za snimanje… Na primer, za prvu ulogu kod Šotre čitala sam Ota Vajningera. Slučajno se poklopilo da mi je knjiga „Pol i karakter“ pala šaka. To mi je dosta pomoglo prilikom razumevanja i kreiranja lika. Nakon sedam godina od poslednje saradnje, pozvao me je da igram Julijanu, suprugu Laze Kostića u seriji i filmu „Santa Maria della Salute“. Njena biografija je puna melanholije. Bilo mi je potresno kad sam shvatila koliko je vere i ljubavi ona imala i koliko je zapravo ta žena učinila za Lazu Kostića. Ono što sam kod Šotre shvatila jeste da glumac apsolutno i u potpunosti mora biti spreman pred snimanje, jer se „kupuje“ prvi ili drugi dubl. Tako da je velika odgovornost na samom glumcu.

Svetlana Bojković i Milica Grujičić u seriji/filmu Santa Maria della Salute

Šta dalje? Uspevaš li da izbalansiraš pozorište i film?

Da. Puštam da se stvari same otvaraju. Ne preopterećujem sebe sa po dva ili tri projekta u isto vreme. Volim da se posvetim ulogama na način koji je za mene jedini pravi, a to je da pored svakodnevnih životnih obaveza i igranja predstava koje su na repertoaru, ostavim taman toliko prostora da mogu da pravim nove uloge, jednu po jednu, temeljno i sa što manje stresa. To rađa kvalitet.

Razgovarao: Đorđe Bajić