Novi film Ivana Ikića imaće svetsku premijeru na Venecijanskom filmskom festivalu, u okviru prestižnih „Dana autora“ („Le Giornate degli Autori“). Kako je „Otac“ Srdana Golubovića u februaru prikazan u Berlinu, ovo je drugi srpski film koji će tokom 2020. godine imati svoju premijeru na jednom festivalu A kategorije. Oba ova filma podržao je, podsećamo, Filmski centar Srbije. Priča Ikićevog filma „Oaza“ (ranije poznatog pod naslovom „Korisnici“) smeštena je u Dom za decu i mlade sa posebnim potrebama, a vrti se oko ljubavnog trougla između dve devojke i jednog mladića. U filmu glume debitanti Valentino Zenuni, Tijana Marković i Marijana Novakov. Uloge vaspitača poverene su Maruši Mejer i Goranu Bogdanu.

„Oaza“ je koprodukcija Srbije, Holandije, Slovenije, BiH i Francuske. Producenti filma su Sense Production iz Beograda (Marija Stojanović i Milan Stojanović), a koproducenti Kepler Film iz Amsterdama, Tramal Films iz Ljubljane, SCCA Pro.ba iz Sarajeva i Les Flms D’Antoine iz Pariza. Projekat su podržali Filmski centar Srbije, Holandski filmski fond, Slovenački filmski centar i Evropska komisija kroz program Kreativna Evropa (potprogram MEDIA) i panevropski koprodukcioni fond Eurimages. Sa scenaristom i rediteljem Ivanom Ikićem smo za sajt Filmskog centra Srbije porazgovarali o njegovom novom ostvarenju. Evo šta nam je rekao…

Koliko je trajao rad na „Oazi“, od prve ideje do poziva u Veneciju?

Ideja za film je nastala pre više od petnaest godina kada sam kao student snimao dokumentarni film u domu za osobe sa smetnjama u razvoju. Tada sam prvi put čuo priču o jednom neobičnom ljubavnom trouglu koja je poslužila kao inicijalna ideja za ovaj film. Od tada su prošle godine, ideja se dalje razvijala sve do 2016. kada sam primljen u rezidenciju Kanskog festivala i kada dobija svoju konačnu formu. Tada se stvari intenziviraju i paralelno kreće rad na finansiranju i kastingu, da bi se kasnije polako ukljičivali i ostali saradnici. Nakon četiri godine intenzivnog rada film će biti prikazan, što je za naše uslove prilično brzo, imajući u vidu koliko se dugo filmovi razvijaju.

Prošlo je već šest godina od premijere „Varvara“, tvog prvog dugometražnog igranog filma. Primetio sam da je filmski reditelji u Srbiji uglavnom imaju baš dugu pauzu između prvog i drugog filma, bez obzira koliko im je prvenac bio uspešan. Šta misliš, zbog čega je to tako i kakva je situacija po tom pitanju u tvom slučaju?

Mislim da je ta pauza pre svega uslovljena zaista nadljudskim naporima koje su moje kolege ulagale u snimanje svog prvog filma. Filmovi su u to vreme bili incident, posebno debitantski. Mi smo snimali prvi film sa idejom da je to možda i poslednji koji ćemo snimiti. To je jedna golgota koja kada se završi ostavlja trajne i neizbrisive posledice a post-traumatski sindrom traje godinama nakon snimljenog filma. Retko ko želi da ponovo podnese takvu žrtvu. Sa druge strane, bavljenje filmom u Srbiji ne može rediteljima da obezbedi ni prostu ekonomsku reprodukciju, pa su prinuđeni da se okrenu drugim poslovima ne bi li preživeli. Stvaranje filma dugo traje i proces je veoma dug i nepredvidljiv, a od nečega u međuvremenu mora da se živi. Situacija se poslednjih nekoliko godina bitno promenila u odnosu na vreme kada je moja generacija debitovala. Sada postoji redovno finansiranje i nekakav sistem koji  funkcioniše i daje rezultate. To je pokrenulo mnoge moje kolege da se ponovo odvaže da snimaju filmove.  Sada je bitno da se održi kontinuitet i da radimo na tome kako da skratimo vreme između dva filma, koje je i dalje predugo.

Projekat je realizovan u koprodukciji Srbije, Holandije, Slovenije, BiH i Francuske, a uz pomoć Filmskog centra Srbije, programa Kreativna Evropa (potprogram MEDIA) i fonda Eurimages. Šta je to što je sve njih privuklo „Oazi“?

Neke je privlačilo, a neko odbijalo, to što je u stvaranju ovog filma svaki korak bio neizvestan, na granici eksperimenta, koji je mogao i da se završi potpunom katastrofom. A koproducenti i fondovi ne vole preterano da rizikuju. Ideja da glavne uloge u filmu  igraju pravi korisnici doma sa smetnjama u razvoju svakako nije preterano privlačna za koprodukcione partnere. Ipak, kada pred njih izneste ovako radikalnu ideju za film, odmah rasterate sve one koji nisu spremni da idu do kraja i koje zapravo vaš film ne interesuje i na njih više ne gubite vreme. Za one koji ostanu znate da iskreno žele da se film snimi i da će pronaći način da vam u tome pomognu. Srećom, iako su u manjini, takvi  još uvek postoje.

Zašto si se nakon nasilnih i buntovnih „Varvara“ odlučio da sada napišeš i režiraš jednu ljubavnu priču? U čemu je njena posebnost i specifičnost?

Moj doživljaj je da su „Varvari“ bili jedan prilično intiman film u kome sam se trudio da nasilje bude potisnuto. Ono je bilo prisutno, ali izvan samog okvira kadra. Fokus je bio na krhkom emotivnom stanju glavnog junaka koji prolazi kroz potragu za sopstvenim identitetom. U ovom filmu sada su tu tri glavna junaka i struktura same priče je složenija, svaki od junaka nas vodi kroz jedan deo filma iz sopstvene perspektive. Pošto je u pitanju ljubavni trougao, svako od junaka ima sopstveni subjektivni doživljaj. Priča teče linearno od početka ka kraju, dok tokom filma menjamo perspektivu iz koje na nju gledamo.

Ivan Ikić, foto Marija Strajnić

Imajuću u vidu da uloge glume naturščici,  mladi sa posebnim potrebama, zanima me koliko je u filmu tanka linija između dokumentarnog i igranog? Imajući u vidu specifičnost ove produkcije, da li su se priča i pristup menjali tokom samog snimanja ili si se pridržavao unapred zacrtanog?

Zapravo, u našem filmu ne postoji ništa dokumentarno. Likovi u filmu nisu ni malo slični osobama koje ih glume, a ni sama priča ne sadrži ništa od njihovih ličnih  iskustava. Najveći poduhvat je i bio kako pronaći ljude iz doma koji će moći da odigraju uloge koje nisu slične njihovom karakteru i iskustvu. Na tome smo mesecima radili zajedno kroz različite glumačke radionice. Daleko je lakši put kada osobe iz stvarnog života igraju same sebe, ali je i takođe mnogo manji izazov. Mene je, pre svega kao reditelja, zanimalo to neistraženo polje gde stvarne osobe iz doma glume neke druge likove koje je zahtevao scenario i logika same filmske priče.

Predstavi nam svoje mlade glumce… Kako si ih je odabrao i kako su osmislio i izveo proces rada sa njima? Pretpostavljam da je bilo dosta izazova…

U filmu postoje tri glavne uloge koje u potpunosti nose ceo film. Ne postoji nijedan kadar u filmu u kome neko od njih nije u njemu. To je ogroman poduhvat za nekoga ko nema nikakvog prethodnog iskustva, tako da su pripreme trajale jako dugo. Na samom početku pronašli smo momka koji se zove Valentino Zenuni i koji je gotovo od rođenja u domu. Njegova misteriozna pojava i svedenost ispred kamere veoma me podsećala na junake Bresonovih filmova. Nikakvog dvoumljenja nije bilo da će on igrati glavnu mušku ulogu u filmu. Njegova najbolja prijateljica, koja je u to vreme premeštena u drugi dom, zove se Tijana Marković i igra glavnu žensku ulogu koja je bila izuzetno zahtevna. Njen lik u filmu je potpuna suprotnost od nje same i zahtevao je veliku transformaciju. Druga glavna ženska uloga je pripala Marijani Novakov, koja se za nju herojski izborila tokom radionica u domu. Sve svoje konkurente za ulogu je diskvalifikovala neverovatnim talentom za glumu koji mislim da će potpuno promeniti percepciju šire publike o osobama sa smetnjama u razvoju.

Kako su se u svet ovog filma uklopili profesionalni glumci Goran Bogdan i Maruša Mejer? Zašto ti je bilo važno da glumačka podela bude mešovita, sastavljena od naturščika i profesionalnih glumaca?

Podelu na glumce i ne-glumce posmatram potpuno drugačije. Za mene su svi koji igraju u filmu glumci. U svemu potpuno ravnopravni. Posebno mi je drago što su Goran Bogdan i Maruša Majer na isti način prihvatili svoje mlade kolege iz doma, koji nikada pre toga nisu stali pred kameru.

Dugo je u opticaju bio naslov „Korisnici“, ali je na kraju odlučeno da se film zove „Oaza“. Zašto?

„Korisnici“ je bio privremeni radni naslov koji nikada nije ni trebao da bude konačan. On je proistekao iz distancirane perspektive sa koje sistem posmatra na ljude sa posebnim potrebama i kako ih obeležava i depersonalizuje kroz jedan naizgled politički korektan pojam. Ipak,  film je mnogo intimniji i poetičniji, usmeren isključivo na burne emocije koje junaci proživljavaju, izlolovani od sveta oko sebe u sopstvenu oazu.

„Oaza“ je odabrana da bude deo prestižnog programa „Dani autora“ na Venecijanskom filmskom festivalu. Kako si reagovao kada si to saznao i zašto ti je bitno da tvoj drugi film bude prikazan baš u ovom programu?

U trenutku kada se veliki filmski festivali otkazuju ili bitno redukuju, emigriraju na internet ili im je budućnost krajnje neizvesna, velike kinematografije pokušavaju da na svaki način zaštite sebe i svoje autore, što ostavlja minimalni prostor za sve nas ostale da pronađemo svoje mesto na velikim festivalima. U takvom veoma konfuznom vremenu, koje se pred nama našlo, Venecija će biti prvi festival koji će se fizički održati pred publikom i koji treba svetsku kinematografiju da probudi iz kliničke smrti nastale usled pandemije. Kada sam saznao da će film biti uvršten u zvanični program „Dani autora“  Venecijanskog filmskog festivala, osetio sam veliko rasterećenje, nakon svih ovih meseci strašne neizvesnosti, da li će film uopšte biti prikazan u bliskoj budućnosti. Na kraju, film je pronašao svoj put brže od svih mojih strepnji i nadanja.

Razgovarao: Đorđe Bajić
Naslovna fotografija: Marija Strajnić