Aleksandar Sokurov je prvi inostrani laureat nagrade za životno delo „Pogled u svet: Vojislav Vučinić“, koja mu je dodeljena u subotu 26. novembra na 28. Festivalu autorskog filma. Do kraja festivala, njegovom filmu Bajka, odnosno segmentu nazvanom „More naroda“, dodeljena je i nagrada „Vlada Petrić – za najsinematičniju sekvencu”. U tekstu S one strane jave, objavljenom u novembarskom broju časopisa Jugoslovenske kinoteke, sažeto je obrazloženje nagrade u zaključku Srđana Vučinića, koji kaže da je „neponovljiva ličnost autora potrebnija nego ikad pokretnim slikama, da je u toj ličnosti  i njihov životvorni princip“. Ovim rečima se odražava ne samo izvestan pogled na Sokurova, već i pogled samog Sokurova na film, koji govoreći o svom (bićemo slobodni da kažemo) mentoru i filmskom preteči, Andreju Arsenijeviču (kom je uostalom posvetio i svoj dokumentarni film Moskovska elegija (1990)), kaže da nisu novost filmovi Tarkovskog, već on sam, njegova ličnost.

O ličnosti Sokurova ne bismo se usudili pouzdano i podrobno govoriti, premda vremenski interval u trajanju od sat i nešto vremena provedenih s petrogradskim autorom, ostavlja u utisku da govorimo sa ljubaznom i prijatnom ličnošću, koja promišlja razumno, težeći objektivnosti za koju se pretpostavlja ide uz prefiks istoričara i temeljnog posmatrača ljudske istorije, uvek imajući prisutnu na umu upravo tu dimenziju ljudskog, koja se podmuklo gubi u narativima koje generišu kolopleti istorijskih i političkih zbivanja. Kao što smo imali priliku da čujemo na okruglom stolu održanom pre ceremonije uručenja nagrade, u njegovoj nomenklaturi rat je pojmovno neodvojiv od apsurda, pa stoga i ne čudi da dobar deo njegovog opusa gradi „spektakle“ čija pojavnost počiva na načelu koje je najpribližnije iskazano ruskom rečju остранение, koju mi najčešće prevodimo kao „začudno“, iako pomalo nepotpuno može biti shvaćenai kao ono nadrealno, s one strane jave, ili što „nalikuje radu sna“.

Ako uz delo Tarkovskog vezujemo onaj često spominjani atribut poetskog, možemo reći da u delima Sokurova preovladava ono epsko, koje po prirodi stvari stoji na razmeđi istorije i lirike, kao možda i sama filmska umetnost. Njegova umetnička preokupacija velikim istorijskim i biblijskim temama i motivima, ima uporište u očitom poznavanju činjenica istorije (umetnosti). Ciklično pojmljena linearnost povesti, konstantno se prepliće sa onim eshatološkim, onim što pripada crkvenoj istoriji ili nebeskoj hijerarhiji. Ako se u Faustu (2011) rvao sa đavolom, u Danima pomračenja (1988) se može prepoznati motiv anđelske epifanije. Film Majka i sin (1997) zalazi s onu stranu psihoanalize, pružajući filmsku meditaciju nad invertovanim motivom kompozicije Pietà. Otac i sin (2003) aludira na stalno prisutan motiv bludnog sina (kojim se bavio i u okviru rada izloženog u ruskom paviljonu na venecijanskom Bijenalu 2019. godine) – ali i na večite (samim tim i velike) teme književnosti, umetnosti i kulture. Najnovija Bajka obitava u „krugovima“ Danteove Božanstvene komedije. Svesno na tragu Bahtinove heteroglosije, Sokurovljevi filmovi vrve od dijalogičnosti, koja se formalno realizuje na razne načine, a on sam se često spominje kao eksperimentator i dovodi u vezi sa najboljim filmskim tradicijama ruske avangarde. U njegovim filmovima možda nema puno dramaturške jasnoće niti hronološkog reda, oni pre podležu zakonima karnevalizacije teksta, njegove forme i sadržaja.

Prizor iz filma Bajka (FAF promo)

Tarkovski je pisao da je filmski režiser kao kolekcionar, čiji eksponati su kadrovi koje beleži i prikuplja. Opis, čini se, vrlo dobro odgovara Sokurovu, čija kamera često obitava po arhivama i muzejima, naročito Luvru i Ermitažu. Gledaoci se verovatno sećaju one čuvene scene iz Bertolučijevih Sanjara. Ako umesto Eve Grin zamislite Bonapartu u maloj italijanskoj sobi, možete da naslutite razmere dugih hodnika i predvorja Drugog svetskog rata prikazanih u Frankofoniji (2015).

Sokurov pušta pomalo zaboravljene ličnosti evropske istorije, poput Žaka Žožara ili Markiza de Kistina, da nas vode kroz skrivene odaje lavirinata civilizacije koje nazivamo muzejima. U Frankofoniji je data oda muzejima, u kojoj nas reditelj navodi da nazremo sliku sveta u kom su prazni ramovi Rembrantovih slika (a čini se da baš tako Sokurov zamišlja apokalipsu). U filmu Ruski kovčeg, jednoj vrsti muzejskog traveloga kroz vreme, posmatramo kako se u ritmu valcera susreću ideje slavjanofilstva/rusofilstva (славянофильство) i zapadnjaštva (зáпадничество) između kojih je oscilirao ruski identitet u 19.veku.

Sa Sokurovim smo se sastali za okruglim stolom, kojem je prisustvovalo pet predstavnica medija. Neizostavno kratko vreme ovog susreta, propratilo je mnoštvo tek načetih tema, a reditelj je pričao o umetnosti, kulturi, svojim filmovima, ali i istoriji, savremenom društvu i politici. Iako prihvata da postoje mnoge greške ruskog rukovodstva, pita se kako kad Amerika napadne Irak, zavadi šiite, sunite i čitav islamski svet, uništi ekonomiju – nije pod embargom. „Mi sad znamo da nije bilo nikakve osnove za to da se napadne Irak, ali američki predsednik niti je osuđen, niti ga je neko prokleo. Ne kažem da to treba da nam posluži kao neki izgovor, ali da smo dosledni, možda ne bi bilo grešaka ni kod ruskog rukovodstva.“

Govoreci o Čerčilu, kaže da čak i tako velike nacije, kao što je engleska, rađaju vrlo malo tako značajnih ljudi. „On je stvarno jedinstven. Hitlera je mnogo moglo da bude, a oni poput Čerčila su retkost, bez obzira na sve probleme koji su postojali u njegovom radu.“

Tokom razgovora Sokurov nas je podsetio i na scenu iz Bajke u kojoj „braća Čerčili“ sede u afričkoj pustinji, pričaju i žale se na Afriku, koja stalno nešto traži i kuka, dok je britansko carstvo „hrani i oblači“ – koja predstavlja snolik, premda veran odraz kolonijalne retorike, koju Sokurov danas sagledava u politici „milosrdnog“ prihvatanja izbeglica iz zemalja takozvanog Trećeg sveta.

Na pitanje novinara da li postoji neki političar koji ga fascinira na pozitivan način, kaže da se u tom kontekstu često govori o Havelu (Vaclav Havel, 1936-2011) – „verovatno je to primer za poštovanje“. „Kao i nekadašnji predsednik parlamenta u Viljnusu, Landsbergis (Vitautas Landsbergis, 1932-). Bio je kompozitor i profesor na Litvanskom konzervatorijumu. Poznavao sam ga, čak je i igrao u jednom mom filmu. Bio je vrlo human čovek, svirao sjajne komozicije… Ali što je više bio u politici, išao je ili previše udesno ili previše ulevo. Biti političar i sačuvati ravnotežu, ne znam da li je to uopšte moguće.“

Sokurov je stava da na čelu države treba da bude humanista.

Po njegovom mišljenju, Rusija je mlađa sestra Evrope. „Mnogo toga je prihvatala što je dolazilo iz Evope, a ponešto je dala novo Evropi i čitavom svetu. To je, naravno, razvoj. Progres i ekspanzija, krajem 18. i tokom 19. veka, su bili imperativ zapisan na svim zastavama sveta. Još su postojale teme za razgovor i stvari koje je trebalo otkrivati. Danas kada gledate dela Sezana, nemačkih slikara romantizma, čini se da je sve već istraženo. Ja ne znam neke velike genijalne umetnike. Svi veliki slikari su se rodili, napravili remek-dela i umrli. Ko je danas na nivou Rembranta ili El Greka, epohe renesansne Italije, slovenske ikone…?“

Tvrdite da u umetnosti ne postoji ništa novo. Iako moram priznati da sam dobrim delom saglasna sa tvrdnjom, ne mogu da ne primetim da upravo vaši filmovi stalno donose nešto novo. Ruski kovčeg, prvi dugometražni film u celini snimljen u jednom kadru, je bio jedan od takvih radikalnih iskoraka, a sad sa filmom Bajka

„Da, tu je sve novo! Izvinite, prekinuću vas… Da, stvarno mislim da u umetnosti nema ničeg novog. U slikarstvu i arhitekturi su postojali genijalci čiju genijalnost je potvrdilo vreme i to je najvažnije… Postojaće, naravno, veliki čovek i veliki slikar kao ličnost. Pogledajte samo kako je Dovženko mnogo uradio za razvoj filmske umetnosti. Veličanstven autor! A onda se pojavio Tarkovski, koji je jako dobro odgledao Dovženka. Vrlo, vrlo pažljivo. Mnogo toga Dovženkovog vidimo u njegovim filmovima. Tarkovski je razvio ono što je Dovženko započeo. Tako da nisu novost dela Tarkovskog, već on sam. Kad ne biste znali za filmove Tarkovskog da su to filmovi Tarkovskog, siguran sam da većinu ne biste do kraja ni pogledali.“

Kad se već Tarkovski nametnuo kao tema – poznato je da je to autor koji vas je na neki način uveo u film. I kad gledamo vaše filmove iz ranijeg perioda,naročito Dane pomračenja, ali i filmove kao što su Usamljeni ljudski glas ili Majka i sin, čini se da je, naročito na vizuelnom planu, očit svojevrstan „uticaj“ Tarkovskog.

„Čuo sam već to mišljenje za Dane pomračenja. Ali na mene je mnogo veći uticaj imao Dovženko nego Tarkovski. Ja sam prvo snimio dva-tri svoja samostalna rada, pre nego što sam uopšte pogledao bilo koji njegov film. Kad je montirao Stalker-a (1979), zamolio me da mu pokažem Usamljeni glas čoveka/Usamljeni ljudski glas (Одинокий голос человека,1978) i rekao mi je da ga to ne podseća ni na šta što je do sad video i da ne zna kako je to uopšte snimljeno. Postojao je period kad se autori nisu plašili da pokažu duge kadrove, kada je negovan prilično formalan pristup filmu. Posle su ljudi počeli da govore o Tarkovskom i njegovom uticaju. Ali, na Tarkovskog su takođe jako uticali prethodni reditelji. Ako pažljivo gledate njegove filmove, moraćete sa mnom da se složite. Divna stvar u filmskoj umetnosti jeste što ona može da se razvija oslanjajući se na iskustva i istraživanje rada prethodnih stvaralaca…“

„Svojevremeno je Bergman imao velikog uticaja na evropski film. Pre njega, niko nije video takve ženske likove, takvu psihologiju, karakter, niti je iko mogao da zamisli da je to moguće. Ako se zapitamo zašto je to tako, možemo da damo i prost odgovor na to pitanje – sedam brakova i sedam žena! Ali to umetničko iskustvo, nije Bergmanovo otkriće, već samo otkriće u filmu. Evropska književnost je bila prepuna takvih tema i postupaka! Francuska, engleska, španska, nemačka književnost upravo se oslanjala na istraživanja položaja žena u porodici, dece, odnosa muža i žene itd. Novina su dakle filmovi Bergmana, u književnosti je to već postojalo. Bergman je, čitajući ta dela, vrlo jasno i tačno formirao svoj jezik, zato što je bio genijalan čitalac. Kulturni lanac se tako stvara. Mi jako utičemo jedni na druge i razvijamo jedni druge… Ono što ja radim nikada neće raditi drugi reditelj, ne zato što je lošiji od mene, već zato što mu je zanimljivo nešto drugo.“

[„Šta da vam kažem? Književnost se, recimo, razvija već oko dve hiljade godina(!). Kinematografija pak još uvek dokazuje svoju sposobnost da se uhvati u koštac s problemima svog vremena, kao što su to radile i druge uvažene umetnosti. Još uvek je sporno da li u kinematografiji postoje autori dostojni toga da stanu rame uz rame s tvorcima umetničkih dela u svetskoj kulturnoj baštini. Ja mislim da takvih imena zaista nema. I čak naslućujem u sebi objašnjenje za to: film još uvek traži svoju individualnost, svoj jezik…” – Andrej Tarkovski, Zapečaćeno vreme]

Dok je u Bajci fokus na radu u montaži, u Ruskom kovčegu akcenat je stavljen na proces snimanja. Koliko je bilo potrebno vremena da se pripremi snimanje tog filma?

„Dva-tri meseca smo se pripremali, a imali jedan snimajući dan. Uštedeli smo time mnogo novca. Radili smo kao švajcarski sat, svaka sekunda je bila pripremljena, smišljena i, na primer, tačno sam znao šta će u desetom minutu i trideset šestoj sekundi da se nađe u kadru…“

Prizor iz filma Bajka

Da li grešim ako kažem da ilustrovani mizanscen u filmu Bajka podseća na grafike Gistava Dorea (1832-1883). Šta je korišćeno kao predložak?

„Da, tako je. Prikupljali smo radove raznih autora. Ne samo Dorea, već i italijanskih renesansnih autora, Veronezea, Direra, italijanske skulpture, zatim Ibera Robera (1733-1808), jednog od osnivača Luvra, koji je često oslikavao rekonstrukcije ruina… Na tim grafikama je enciklopedija vizuelne umetnosti. Probali smo prvo da malo više akcentujemo boje na njima, ali sam tokom rada na filmu odustao od toga. Boja je ostala prisutna samo u sceni koja se odvija na stadionu, kada se pojavljuju jarkocrveni oblaci. U filmu nema glumaca, tu su samo filmski kadrovi. Tražili smo kako da te filmske kadrove iz tridesetih i četrdesetih godina, njihovu boju, fakturu, uklopimo sa pozadinom, a da funkcioniše kao celina. Replike su autentične, koristili smo različite zapise, stenograme i tome slično, samo su ovde sinhronizovane u drugom kontekstu.“

Na moje, očito previše komplikovano, pitanje o Napoleonu, glavnom sporednom junaku njegove Frankofonije i Bajke, ratovima i odnosu rata i muzeja, nije dao konkretan odgovor. Rekao je da bi pre toga trebalo obaviti čitavo istraživanje i napisati disertaciju…

„Bio bih doktor, ako vam na to odgovorim… A ja sam samo režiser. Radim sa masom ideja koje nekada nisam u stanju da protumačim, ali one su prisutne. Znate, moj prvi film nazvan je Usamljeni ljudski glas. Naziv je širi nego sam sadržaj filma i složeniji. On aludira na izvesnu složenost u ruskom jeziku. Glas ne može da bude usamljen (одинокий), to nije u skladu sa ruskom fonetikom[1]. Ali u umetničkom smislu je to moguće. Unutar čoveka može biti više glasova, ali osećaj za ljubav je, recimo, jedan takav usamljen, nezaštićen glas. Taj motiv je postao osnova tog filma.“

Na kraju, Sokurov nam se zahvalio i završio rečima: „Svestan sam da je jako teško razumeti drugog čoveka. Ne smatram da je to što ja radim idealno. U Bajci postoje greške, kao i u svakom filmu, ali sve što je bilo u našoj moći i za šta smo mogli da nađemo sredstva, uradili smo“.

(Naslovna fotografija: Aleksandar Sokurov, lična arhiva, uz odobrenje autora.)


[1] Za razliku od srpskog jezika, gde svaki glas, odnosno svaka fonema odgovara jedinstvenoj grafemi, u ruskom jeziku pojedinačna grafema može označavati različite foneme u zavisnosti od njihovog odnosa sa drugim slovnim oznakama u reči.