SRB ENG

CRNOTALASNA HRABROST DEBITANTSKOG FILMA A.S.(25)

Kritika filma „A.S. (25)“

05. decembar 2019. | Autor: Jelena Jovanović



NASLOV FILMA: A.S. (25)

SCENARIO I REŽIJA: Milena Grujić

ULOGE: Vladimir Gvojić, Dominika Walo, Nikola Šurbanović

TRAJANJE: 72’

DRŽAVA: Srbija

GODINJA: 2019

 

Nedavno završeni jubilarni 25. Festival autorskog filma svoj vizuelni identitet duguje, prema rečima predsednika Saveta festivala – reditelja Srdana Golubovića, hipnotičkom i maštovitom svetu Makavejeva. Na ovogodišnjem FAF-u je prikazano ukupno devedeset ostvarenja. Selekciju Glavnog takmičarskog programa su činila 24 ostvarenja od kojih se dvanaest borilo za Grand Prix festivala. Ostali filmovi su svrstani u program Hrabri Balkan, selekciju Bande a part dok su četiri filma prikazana u okviru specijalnih projekcija. Ono što ovogodišnju selekciju filmova prikazanih na Festivalu autorskog filma čini posebnijom nego prethodnih godina jeste značajno pomeranje fokusa na mlade i neafirmisane autore iz Srbije i regiona. U vrtlogu Makavejeva, kao krilatice festivala, ono što je ovim filmovima zajedničko je (makavejevska) hrabrost. Hrabrost autora da stvaraju filmove koji beskompromisno ukazuju na problem nepravednog, apatičnog i samoživog savremenog društva kom robuju usamljeni i emotivno osakaćeni pojedinci bez iluzija da može biti bolje. Hrabrost filmskih stvaraoca da progovore o onome sa čim se, pasivni, svakodnevno suočavamo pružajuću nam ruku kao poziv na pobunu. Nismo sami i (mora da) može bolje. „Hrabrost kao konvencija opstanka.“ Primer takvog filma je i debitantsko dugometražno ostvarenje A.S. (25), mlade rediteljke, koja potpisuje scenario (inspirisan istinitim događajem) i montažu, Milene Grujić. Diplomski film rediteljke Grujić, prikazan u okviru specijalne projekcije 25. FAF-a, možda je i najhrabriji, najposebniji i najspecijalniji među jednakima.

Nakon uspešne pljačke menjačnice na Novom Beogradu dvojica prijatelja, Sale (Vladimir Gvojić) i Andrej (Nikola Šurbanović), ne uspevaju da uspešno begom završe isplaniranu akciju te ih policijska potera zatvara u stan Olge (Dominika Walo), studentkinje na razmeni iz Poljske, koja postaje njihov talac. Ubrzo pod pritiskom dominantnog i autoritativnog oca, kog nijednog trenutka ne vidimo u kadru, Andrej izlazi, računajući na benefit brze predaje, dok se pretpostavljeno zbližavanje otmičara i zarobljenice nastavlja. Iako je većina filmskog vremena posvećena talačkoj krizi film A.S. (25) samo na prvu deluje da govori o zbližavanju otmičara i žrtve. Film Milene Grujić je mnogo više od toga i svedoči o nečemu mnogo većem.

Crnotalasni duh, u smislu generacija izgubljenih u nekakvom magnovenju koje danas u Srbiji živimo, ono je što najviše određuje film. Novi Beograd kao permanentni sinonim za brutalizam, sivilo, beton i dekadenciju. Novi Beograd kao potpuno suprotno otelotvorenje od prvobitne zamisli. Baš tako i film A.S. (25), hronika je jedne generacije kojoj život ne izgleda onako kako su zamišljali i planirali, ali i nema izgleda da se išta može promeniti na bolje. Sale, u tumačenju Vladimira Gvojića čija gluma od prosečne u prvim kadrovima filma eksponencijalno raste do bravurozne kako film ide prema zavšnici, nesrećni je dečak koji je rano ostao bez oca, sa stricem koji je bio sve sem dolični supstitut za očevu figuru i bez majčine (Anastasia Mandić) ljubavi. Saletova predistorija je  pomala generična i već viđena te joj, kao takvoj, nije mesto u posebnoj priči (filmu) kao što je ova. Šta Saleta nagoni da opljačka menjačnicu, „zatoči” Olgu i na kraju oduzme sebi život? To što nema šta da izgubi. Nema potrebu da dočeka još jedno sivo jutro, jednako tmurno i po vedrom danu, u kojem će gledati kroz dotrajali prozor svog malog stana. Kada Olga, studentkinja arhitekture, upita Saleta čime se bavi on joj odgovori nešto poput: Tu i tamo… …ovako…. Ništa. Kao i svi, za vreme dok nevreme ne prođe. A ono, čini se, nikad (nam) i ne prolazi. A.S. (25) je hronika čitave(ih) generacije(a) koje su emotivno uništene, utučene, odbačene, nesvrstane i poražene bez budućnosti. Ono što je za Olgu arhitektura, taj inspirativni beton Novog Beograda koji proučava, arhitektura koja joj se čini lepom i nagoni je da pravi makete,  Saletov je (a i naš) usud. Naše betonske cipele zbog kojih ne možemo nigde drugde nego – do dna. U službu prikaza te dve vizure Beograda, iskorišćen je i dokumentarni materijal upotrebljen u montažnim sekvencama. Međutim, iako dobro i tačno zamišljen, taj segment filma nije najbolje realizovan. Scenario je, iako ga je samostalno pisala rediteljka, dobro skrojen te bez većih zamerki ispunjava očekivanja. Rediteljski, pored neskrivenog uticaja Tarantina još od prvih kadrova, od same špice i postera „Đangova osveta” u kadru koji otvara film, Milena Grujić je pokazala kako jednako dobro vlada melodramskim i triler elementima stilom koji je čist, uzbudljiv i zavodljiv. Sa simboličnim budžetom od 1.400 evra, ekipa filma A.S. (25) je napravila čudo. Pored pomenutog Vladimira Gvojića koji je stvorio i maestralno doneo lik gnevnog Saleta, grubog i brutalnog a istovremeno nežnog i pitomog. Nikola Šurbanović donosi lik Andreja, galamdžije ali kukavice, ne toliko dubokog dečaka. Andreja zadovoljava instant hedonizam. Njegovi planovi sa ukradenim novcem nisu dosezali dalje od toga da devojku Ćaku (Sara Pejčić), koja inače spava sa Saletom, provoza kroz kraj na novom motoru. Ali Sale zna da mora da ode odavde. Mora da se skloni od komunalne policije koja piše astronomske kazne za prodavanje starih knjiga na ulici za siću, kontrolora koji naplaćuju kazne za vožnju bez markice i prljavog grada koji niko ne čisti. Saletov bes, koji izaziva pištanje u ušima, zbog primenjivanja zakona i pravila na samo i isključivo malog čoveka je ono što ga na kraju i slomi.

Iako je čitava ekipa filma A.S. (25), čini se, dala svoj maksimum te ni rezultat nije izostao posebne pohvale za Antonia Andrića, u oblasti perfektno jasnog i čistog zvuka, i direktora fotografije Luku Trajkovića.

A.S. (25), naslova inspirisanog inicijalima kakve viđamo u rubrici crne hronike, nije film o vesti da je pljačkaš i otmičar Aleksandar Sale Stojanović izvršio samoubistvo. Mi živimo u crnoj hronici a nije tako trebalo da bude. Nismo to zaslužili.

Debitantski filmovi sa sobom nose posebnu draž ili čar koja se ne može argumentovano objasniti niti jasno detektovati već je čulno osećamo i prožima nas tokom svog trajanja. U filmu A.S. (25) je primetan vrlo zreo i profilisan rediteljski rukopis autorke, rukopis koji pronalazi i prikazuje tanana, nežna osećanja tamo gde ih možda ne očekujemo.

Sale je mogao da bude zlatni dečak ali ovo više nije zemlja za nas.

Lutam, uvek lutam

jer nikoga nemam, nikoga svog

stalno tužan ulicom šetam

i stalno sanjam detinstvo moje

moj topli dom

Zlatni dečaci – Sam

Svi tekstovi odražavaju isključivo stavove autora i ne predstavljaju stavove Filmskog centra Srbije, kao ni NFC Filmarta. Filmski centar Srbije i NFC Filmart se odriču odgovornosti za sve upotrebe informacija koje su u njima sadržane.