Intervju sa rediteljkom Draganom Jovanović
Rediteljka Dragana Jovanović koristi film kao instrument kojim rasvetljuje domene kolektivnog i individualnog nesvesnog, nudeći nove okvire za njihovo tumačenje. Diplomirala je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a postdiplomske studije završila na Akademiji medijskih umetnosti u Kelnu. Njen diplomski film On the Other Side of the Pillow a Rose Was Blossoming nominovan je 2018. godine za nagradu First Steps Nemačke filmske akademije. Draganin dugometražni dokumentarni film eksperimentalne forme, Aurorin san, svetsku premijeru imao je na 16. Beldocs-u.
Filmom Aurorin san, ali i prethodnim radovima, istražuješ kolektivno nesvesno kroz snove tvojih sagovornika. Šta te je privuklo ovoj temi?
Snovi odražavaju najvažnije elemente naše svakodnevne stvarnosti. U snu sami sebi nudimo i nežne savete, i nasilne naredbe, ili kako je Mari-Luiz fon Franc navela: „Snovi su kao pisma od boga. Zar nije vreme da odgovorite na poštu?“ Želela sam da napravim film o oblastima uma i duše u koja se povlačimo u snu, ali se budni najčešće ustručavamo da ih razumemo, izrazimo, čak i zapamtimo. Usled neizvesnosti pandemije, imala sam potrebu da istražim kolektivno stanje svesti, a istražujući nesvesno – najautentičniji i najnekontrolisaniji aspekt ličnosti.
Krajem 2019, dok sam razmenjivala snove sa porodicom i prijateljima, činilo mi se da anticipiramo predstojeću suštinsku promenu. Vesti o pandemiji počele su da kruže, ali tek krajem marta 2020. njen uticaj je prožimao budne misli ljudi širom Evrope. Sve do tad su ti narativi u medijima plasirani kao kada se u bajci govori o dalekom začaranom kraljevstvu. Želela sam da zabeležim kako se društvene promene izazvane krizom odražavaju na našu psihu. Razmišljala sam o kolektivnim iskustvima snova koja su prethodila značajnim društvenim prevratima kao što su svetski ratovi i prirodne katastrofe (npr. opisani u autobiografiji Karla Gustava Junga Sećanja, snovi, razmišljanja, kao i manje poznatoj knjizi Treći Rajh snova, Šarlot Berat. U ovoj antologiji, u početku zabranjenoj, a kasnije zanemarenoj, sakupljeni su snove iz Nemačke nakon Hitlerovog dolaska na vlast 1933. godine, što je nagovestilo početak Drugog svetskog rata, godinama pre).
Osim snova, narodne bajke su često bogat izvor za identifikovanje arhetipova u kolektivnom nesvesnom. Uspavana lepotica je jedna takva bajka. Zbog čega si odabrala baš nju kao podlogu za ovaj film?
Od kada sam počela da pravim filmove, istražujem motive i arhetipove iz bajki, mitologije i religijskih narativa. Moji filmovi reinterpretiraju ove stare priče preuzete iz kolektivnog nesvesnog i smeštaju ih u različite savremene kontekste. Unutrašnji svet likova zauzima centralno mesto, a njihovi snovi igraju značajnu ulogu u razvoju priče. I kroz igrane i kroz dokumentarne forme, filmskim jezikom beležim snove protagonista u odnosu na stvarnost u kojoj žive, uključujući elemente magijskog realizma.
I moj prethodni film oslanja se na bajku o Uspavanoj lepotici, ali najviše na motive poput pristanka, seksualnosti, začeća, nasilja. Kada sam počela da razvijam Aurorin san, bila sam fiksirana na arhetipove osvete. Pandemiju sam doživljavala kao oblik kazne koju sprovodi majka priroda. Priča o Uspavanoj lepotici počinje kada se nepozvana, prognana vila suđenica pojavi na zabavi u čast rođenja princeze gde proklinje bebu poželevši joj smrt u petnaestoj godini. Uporedila sam postupke zanemarene vile sa posledicama zanemarivanja sopstvene duše (psihe) koja ispoljava svoje pritužbe kroz duševne bolesti, ali prethodno upozorava snovima.
Ako bismo pandemiju posmatrali u kontekstu bajke, čarolija zle vile mogla bi se uporediti sa razornom silom zanemarene prirode. Prenaseljena, eksploatisana i lišena brige, planeta se samoreguliše, poput prokletstva iz bajke, kroz nesreće koje oduzimaju brojne ljudske živote. Prokletstvo smrti ublaženo je stogodišnjim snom. Izolacija tokom pandemije odvela nas je iz naših života u „stogodišnji san“. A šta se dešava kada lepota zaspi?
Film je podeljen na sedam celina (Bura, Roditelj, Senka, Telo, Dom, Putovanje, Krug) shodno motivima koji se javljaju u snovima sagovornika. Na koji način si ih definisala? Čime si se vodila kada si pokušavala da uočiš poveznicu među nekoherentnim i međusobno nepovezanim snovima?
Kada sam snimila polovinu materijala, zapisala sam motive koji prožimaju svaki od snova i utvrdila da se mnogi motivi u različitim snovima preklapaju. Nisam mnogo razmišljala o naslovima celina i nisam znala da ću doneti odluku da film tako očigledno podelim na poglavlja. To je tada bio način da pristupim montaži i grupišem raznoliki materijal. U drugoj fazi snimanja bih odmah znala kojoj celini novi san koji beležim pripada. Ako ostane nesvrstan, otvorio bi novo poglavlje. U završnoj fazi montaže želela sam da usmerim pažnju gledalaca na ono što je meni u radu bilu važno i da jasno naslovim poglavlja filma po arhetipovima koji su prožimali snove protagonista.
Džon Berdžer u knjizi Načini gledanja ističe: „Kada je likovno delo reprodukovano filmskom kamerom, ono postaje materijal kojim autor podržava svoju ideju“. Na koji način si birala likovna dela koje su prikazana? Zašto ti je bilo važno da ih iskoristiš u svom filmu? Na koji način ona govore u prilog tezi koju iznosiš?
Uspavana tela, posebno ženska, jedan su od najprisutnijih motiva u istoriji umetnosti. Postoji nešto neverovatno privlačno u subjektu koji spava, čiji je um odsutan, a telo pasivno. Ne daje saglasnost, ali se i ne opire. Ovi naslikani pojedinci nude nam platno na koje možemo da projektujemo bilo kakvu sliku ili identitet. A pitanje je uvek uzbudljivije od bilo kog mogućeg odgovora: šta li se dešava iza njihovih zatvorenih očiju? Kako su tu dospeli?
Takođe sam odabrala slike koje predstavljaju arhetip poznat kao zahtev ili želja za osvetom i veoma čest među bogovima u različitim mitologijama, herojima u narodnim bajkama, Bibliji, Kuranu ili bilo kom drugom verskom narativu. Upoređivala sam te osvetoljubive heroine/junake sa slika sa osvetoljubivom trinaestom vilom iz bajke, sa psihom, prirodom.
Zbog čega misliš da je dokumentarni film pogodna forma za istraživanje kolektivnog nesvesnog? Sa druge strane, u kojoj meri veruješ da umetnički medijum kakav je film može predstavljati izvor za uočavanje arhetipova unutar jedne kulture, s obzirom da je deo kolektivnog iskustva?
Slika jeste izvor za uočavanje arhetipova, a pokretna slika verovatno i najpogodniji medijum za uočavanje arhetipskih paterna. Reči penetriraju um koji ih pretvara u slike. Kolektivno nesvesno je staro, nasleđeno znanje s kojim se rodimo, to su slike s kojima se rađamo. Čitali ste nekad narodnu bajku malom detetu koje je u uzrastu da nije još uvek sposobno da izgovara složene rečenice. I u tom uzrastu deca ne samo da su u stanju da zamisle slike zahvaljujući mašti, već te slike jasno vide. Aurorin san dopušta gledaocu da vidi slike koje vezuje za snove protagonista.
Istraživanje domena kolektivnog nesvesnog po prirodi zahteva jednu vrstu interdisciplinarnog pristupa. U kojoj meri je tvoj rad zasnovan na proučavanju psiholoških teorija i okvira za tumačenje snova?
Moje istraživanje jeste prožeto psihološkim teorijama i posebno usmereno ka analizi arhetipskih obrazaca. Poput jedrilice koju vode neuhvatljive sile vetra i morske struje, tako i život svakog pojedinca podleže uticaju i često je vođen nevidljivim arhetipovima. Baš kao što mornar uči o putevima voda, plimi, oseci i vetrovima kako bi uspešno plovio, tako je za čoveka važna veština u čitanju obrazaca koji se pojavljuju u našem „životnom okeanu“, kako bismo predvideli najbolje staze za buduće putovanje. Važno je da upoznamo i razumemo ove suštinske orijentire putovanja, simbole i inicijative jer prenose suštinu arhetipova koji vode naše živote.
Film je prikazan na Beldocs-u, a onda i na festivalima FIDMarseille u Marseju i Dokufest u Prizrenu. Kakve razgovore je podstakao na ovim mestima i kakve se nadaš da će podstaći?
Na Beldocs-u je bila domaća, ujedno i svetska premijera, a meni je to bilo prvo iskustvo da premijernog prikazujem filma u Beogradu. Samo je jedan od mojih prethodnih filmova, Vreme, prikazan u Beogradu, i to godinama nakon premijere i festivalskog života. Bila sam isuviše uzbuđena da se zaista angažujem u razgovoru bez onesvešćivanja što je publika, srećom, verovatno na nesvesnom nivou i razumela, pa nije ni bilo pitanja. FIDMarseille daje mnogo prostora za dijalog autora i publike. Ti razgovori koji su odlazili daleko, u različitim pravcima, za mene su najlepše iskustvo festivala. U Prizren, nažalost, nisam uspela da otputujem, ali su mi se neki ljudi koji su tamo gledali film javili i ispričali san.
(Naslovna fotografija (autor: Uroš Pajović) i fotografija iz filma Aurorin san objavljene su uz odobrenje Dragane Jovanović.)
