SRB ENG

KOSMIHRONIKE MARKA GRBE SINGHA

Kritika filmova „Abdul & Hamza“ (2015), „Stars of Gaomeigu“ (2017) i „Tesaurus“ (2020) Marka Grbe Singha

14. maj 2021. | Autor: Nikola Radić



NASLOV FILMA: Abdul i Hamza

SCENARIO I REŽIJA: Marko Grba Singh

TRAJANJE: 49’

ZEMLJA: Srbija

GODINA: 2015.

NASLOV FILMA: Stars of Gaomeigu

SCENARIO I REŽIJA: Marko Grba Singh

TRAJANJE: 23’

ZEMLJA: Srbija

GODINA: 2017.

NASLOV FILMA: Tesaurus

SCENARIO I REŽIJA: Marko Grba Singh

TRAJANJE: 25’

ZEMLJA: Srbija

GODINA: 2020.

 

Filmovi Marka Grbe Singha do te mere su formalno i značenjski otvoreni da ni prekaljeni gledalac ne može da pretpostavi šta će uslediti na ekranu: karaoke izvedba „Dream on“ Aerosmita, prevod pesme „Kokolo“ grupe Magazin na engleski, video igrica ili Google mapa Srbije.

Srećom, ovakav postupak više je svesna linija poetike nego težnja ka jeftinom postmodernističkom pastišu. A postmodernističkog ima na pretek. Tu su već pomenute i sasvim neočekivane numere iz pop-kulturnog repertoara, nalik pesmi „Slomljena srca“ Džentlmena koja se iznebuha pojavljuje u „Abdulu i Hamzi“, srednjemetražnom dokumentarcu o dva somalijska migranta u Srbiji, ili pak Bajaginom „Neka svemir čuje nemir“ koji odjavljuje kratki eksperimentalni „Tesaurus“. Tradicionalno i savremeno, mitsko i stvarno, epohe i kulture u neprestanoj su dijalektičkoj sprezi. Tako se u „Stars of Gaomeigu“ bog rata Sanduo otelotvoruje u mladom skejteru i dovodi u vezu sa Viljemom Telom i Markom Kraljevićem. U „Tesaurusu“ se Bukurešt i San Sebastijan, Kuala Lumpur i Abu Simbel stapaju u jedan (post)apokaliptični koncentrat.

Abdul i Hamza, režija Marko Grba Singh

Grba Singh svoje filmove ne rasteže vremenski (nijedan ne prelazi 50 minuta), već ih godarovsko-markerovski zgušnjava služeći se raznorodnom materijom i tehnikama. Film je za njega postmedij. Reči jugoslovenskih pop pesama prevedene na engleski, podnaslovi (Visions of the Apocalypse by Tesa the Dog), internet čet na ekranu, promene formata slike, glas iz off-a, igrane scene i posmatračke sekvence, poigravanje sa efektima, snimci sa sigurnosnih kamera, filmovi su ovo u kojima ima mesta za sve i koji se prevashodno pišu u montaži, prateći neretko tok svesti figure na ekranu (najupečatljiviji je upravo tok svesti psa Tese) ili asocijativnu logiku. Metafilmsko se prirodno nameće u takvom sazvežđu. Sâm reditelj se pojavljuje u sva tri filma. Ishod je intrigantniji kada je njegovo prisustvo nenametljivo („Stars of Gaomeigu“), a nešto skromniji kada se na ovom aspektu insistira („Abdul i Hamza“).

Prizor iz filma Stars of Gaomeigu

Otvorenost filmskog prostora nije egzibicija, niti je kulturološka eklektičnost ovog, uslovno rečeno, triptiha puka posledica produkcijskih uslova. One dolaze iz jedne dublje kosmopolitske i humanističke pobude. Marko Grba Singh kao da nas poziva da se uverimo u širinu zajedništva i srodnost ljudskog iskustva (drugarstvo Abdula i Hamze, odjeci solidarnosti iz Koenovog „The Partisan“) te zajedničke probleme (klimatske promene, zagađenje, (neo)kolonijalizam, migracije, siromaštvo). Nekad razuđeno („Stars of Gaomeigu“), nekad izuzetno smelo (magični „Tesaurus“), uvek fragmentarno i refleksivno, Grba Singh stvara u trenutku „kraja sveta kakvim ga poznajemo“ na jeziku koji prevazilazi ograničenja filma kakvim ga poznajemo. Tim bolje, jer savremeni film samo ovakvi autori i mogu da prodrmaju.

Svi tekstovi odražavaju isključivo stavove autora i ne predstavljaju stavove Filmskog centra Srbije, kao ni NFC Filmarta. Filmski centar Srbije i NFC Filmart se odriču odgovornosti za sve upotrebe informacija koje su u njima sadržane.