NASLOV FILMA: Kada sam kod kuće SCENARIO: Melina Pota prema priči Ivane Todorović REŽIJA: Ivana Todorović ULOGE: Milica Stefanović, Dragana Varagić, Radoje Čupić, Sara Dinić TRAJANJE: 16’ DRŽAVA: Srbija GODINA: 2019.
Domaća publika imala je priliku da na ovogodišnjem 26. izdanju Festivala autorskog filma u okviru selekcije Hrabri Balkan pogleda kratkometražni igrani film „Kada sam kod kuće“ rediteljke Ivane Todorović. Iako film nije bio u takmičarskoj konkurenciji te nije mogao poneti nagradu Najhrabrijeg filma, ovaj mu pridev (uz opravdani superlativ) svakako pristaje. Ivana Todorović je, po prvi put, osluškivala kako naša publika diše uz „Kada sam kod kuće“ ali ovaj šesnaestominutni film već je osvojio značajna priznanja u svetu. Na međunarodnom filmskom festivalu Short to the Pointu Bukureštu, film „Kada sam kod kuće“ osvojio je nagradu za najbolji studentski film. Ivana Todorović je odlikovana bronzanom nagradom za najboljeg studenta reditelja na Independent Awards dodeli u Los Anđelesu, a film se nadmetao na 23. Brooklyn Film Festivalu za glavnu nagradu Zlatnog kameleona. Kratki film „Kada sam kod kuće“ je master rad rediteljke Ivane Todorović nastao uz podršku Fakulteta dramskih umetnosti, Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije i Filmskog centra Srbije.
„Kada sam kod kuće“ je prvi igrani film u specifičnom opusu autorke koja je u svojim današnjim dokumentarnim ostvarenjima portretisala ogoljene jedinke izvučene sa društvene margine. Zbog bogatog iskustva dokumentarističkog pripovedača u dodiru sa osetljivim temama, odnosno sa onim o čemu se, po pravilu, ne govori, rediteljka jednako oprezno pristupa svojoj protagonistkinji u ovom igranom ostvarenju. Marija (Milica Stefanović) se nakon pet godina vraća iz Frankfurta u blokove Novog Beograda gde je odrasla. Saznajemo da je otišla naprečac, bez najave i pozdrava i da se kod kuće neće zadržavati. Marija, koja je diplomirala farmaciju, odrasla je uz tetku (Dragana Varagić), njenog muža Radovana (Radoje Čupić) i njihovu ćerku Jelenu (Sara Dinić). Kada je izgubila svoju porodicu glavna junakinja je postala deo nove porodice. Ubrzo postaje jasno da je ona pobegla od teče Radovana koji je zlostavljao, da se tetka sa time nosi ispijanjem rakije do omamljivanja, a da maturantkinja Jelena ničega nije bila svesna. Glavna junakinja donosi svom zlostavljaču kolica budući da je od posledica teškog šloga onemogućen da govori i da se samostalno kreće. Suočavanje sa traumom je direktno i iskrsava posle svega nekoliko trenutaka boravka u jednom od onih skromnih socijalističkih blokovskih stanova, kao da je taj novi život daleko bio kao izvesni vakum. Ipak njeno lice na kraju filma koje nam rediteljka daje u krupnom planu, ubedljivo govori da je suočavanjem sa svojim strahom učinila ogroman prvi korak ka zaceljenju.
Ivana Todorović je autorka koja bira socijalno angažovani film, skrećući pažnju publike na temu koju smatra važnom i pokrećući svojom umetnošću dijalog o tabu temama. Razlika između dosadašnjeg dokumentarističkog pristupa deci romske pripadnosti ili transseksualnim osobama u Srbiji i igranog u filmu „Kada sam kod kuće“ u rukopisu Ivane Todorović gotovo i da nema. Kroz ličnu priču junakinje autorka filma govori o socijalnom problemu – u ovom konkretnom slučaju – o seksualnom nasilju unutar porodice.
Priču, koja je rediteljku Todorović ponukala da snimi ovaj šesnaestominutni film, u veoma kompaktan scenario upakovala je Melina Pota. Na planu scenarija uz svega nekoliko praznih replika koje lelujaju negde između zidova tog stana kog je Marija bila zatočenica sabijeno je mnogo emocija, prećutanih vapaja i izvinjenja, prošlosti, pitanja i priznanja – a da ništa od toga nije direktno izrečeno. Dom (bi trebalo da) znači sigurnost i utočište. Porodica (bi trebalo da) su ljudi kojima verujemo i koji nas štite. Todorović i Pota u narativu izvrću oba stuba „Kada sam kod kuće“. Dom je mesto zločina, a član porodice zločinac. Na ruku ovom minimalističkom pristupu u scenariju ide najpre uverljiva interpretacija glumice Milice Stefanović u ulozi kojoj Todorović, rediteljski, prilazi sasvim blizu. U Marijin lični prostor zalazi samo autorka i to u trenutku kada otpočne ponovno suočavanje sa traumom izazvano beskrajno potresnim razgovorom sa već dobrano pijanom tetkom. Rediteljka krupnim planovima izlaže grč u Marijinim rukama, strah u očima i neprijatne žmarce koji izbijaju na površinu kože koju bi, čini se, opet odrala. Ubrzo potom, kada se Marija suočava sa tečom, kamera je daleko i statično ih posmatra da bi ponovo prišla oslobođenoj ženi po izlasku iz stana. Može se reći da svojim filmskim jezikom Todorović sugeriše nama, kao društvu potpuno indiferentnom na dešavanja dalje od kućnog praga, o važnosti podrške ali i neophodnosti gledanja samostalno u oči onoga što je izvor straha. Todorović donosi priču o jednoj Mariji i ostalim likovima koji upadaju iz „off prostora“ u njen put. Vođena odabirom te autorske konvencije, Todorović u središte kadra pozicionira uvek svoju junakinju dok saučesnici u njenom životu popunjavaju ivice kadra i to samo onda kada rediteljka odabere da ih ukomponuje u sliku. Upravo takvim postupkom, rediteljka jasno slika izolovanost kao posledicu traume koju je Marija doživela.
Ivana Todorović očekivano naginje ka realističnom prikazu koji, u ovakvoj postavci priče, doprinosi da preživljavanje ove teške drame započne tek nakon što istekne kompaktnih 16 minuta i potraje daleko duže. Todorović i Pota pažljivo vezu potresan narativ filma „Kad sam kod kuće“, kroz priču o poroznosti porodice – najčešće izgovorene reči u ovom ostvarenju. Polagani ritam pripovedanja priče smešten u duge, neprekinute kadrove koji se suptilno smenjuju prati autorkinu nakanu da ispriča jednu osetljivu, intimnu priču.
I da zaključimo, Ivana Todorović je najhrabrija autorka najhrabrijeg filma „Kada sam kod kuće“ koji govori o najhrabrijim ženama poput Marije na Hrabrom Balkanu.
