„Govori da bih te video“, dugometražni dokumentarni debi rediteljke Marije Stojnić svetsku premijeru imao je na prestižnom Internacionalnom festivalu dokumentarnog filma u Amsterdamu (IDFA) novembra 2019. godine. Međutim, usled pandemije i globalnog, a tako i domaćeg otkazivanja filmskih festivala, Marija i ekipa filma, ali i publika, na domaću premijeru čekali su gotovo godinu dana. Ovogodišnje, online-offline jesenje izdanje Beldoksa otvoreno je Marijinim filmom, a zatvoreno – njegovom pobedom u srpskoj takmičarskoj selekciji.

„Na domaću premijeru se dugo čekalo, i uz svu neizvesnost koja je pratila pomeranje datuma Beldoksa, potpunu transformaciju naših života i festivalske  industrije, izuzetno mi je drago da je festival uspeo da se održi u ovom obliku i da je deo publike imao prilike da vidi film i na velikom platnu. Što se same nagrade tiče, doživljavam je kao priznanje za ceo naš tim, ali i stvaralaštvo Radija i ljudi čija su se dela našla u filmu. Ovo je prva glavna nagrada za film i naravno, drago mi je da se ona desila baš u Beogradu.“

Međutim, „Govori da bih te video“ je film koji predstavlja audio-vizelni doživljaj/iskustvo, pre nego zapis, oslanjajući se dobrim delom na atmosferu kreiranu zvukom, poput zvučne instalacije. Kućno gledanje u kontekstu online festivala smeštanjem na male ekrane i jedan zvučnik neminovno menja iskustvo filma, a naročito ovakvog. Ipak, Marija ističe da iako filmovi neupitno gube prikazivanjem u nebioskopskim uslovima, razume da i industrija i festivali moraju da nastave da žive, trudeći se da daju svoj maksimum u prilagođavanju.

„Uz odluku načinjenu par meseci ranije – da film ipak nastavi svoj život u izmenjenim okolnostima, online, i da ne pauziramo sa festivalskim životom, mislim da je hibridna premijera bila najbolje moguće rešenje u datom trenutku. Film je tokom leta prikazan online na festivalima u Australiji, Nemačkoj, Koreji, Španiji. Pojedini regionalni festivali prešli su na hibridni model, i film je prikazan i u open-air uslovima na Undehillu i na MakeDoxu. Pošto je film već imao bogat festivalski život i obilazi region, odlučili smo da ne čekamo dalje sa beogradskom premijerom.“

Online panel diskusije, snimljene Q&A sesije i drugi oblici povezivanja autora sa publikom online festivala, prema Marijinom iskustvu, ipak ne mogu zameniti prisustvo i komunikaciju uživo.

„Moram priznati da, što se velikog broja online festivala tiče, imamo malo povratnih informacija kako je film u tim uslovima prošao, i to je nemoguće premostiti, iako se festivali trude. Obraduje nas povremena kritika i privatna poruka, ali to je izmenjeno iskustvo gledanja, posebno za film o zvuku, za koje se nadamo da će uskoro proći.“

Iako su se bioskopi, kao i mnogo toga drugog, u život i rad vratili u izmenjenom obliku, ali ipak – vratili, o bioskopskoj distribuciji, koja bi domaćoj publici pružila puno iskustvo „Govori da bih te video,“ još se ne može govoriti u datumima, premda je u planu. No, kad je bude, planirano je da bude praćena i izložbom-instalacijom, nagoveštava Marija.

Odnos rediteljke prema radiju datira davno – još u rano detinjstvo, a tokom godina javljao se i nestajao, evoluirao i menjao.

„Jedno od prvih dečijih sećanja na radio jeste ušunjavanje u krevet mojih roditelja i puštanje onog malog radija koji je bio integralni deo kreveta, sa kog se čuje crvkut ptica i „Dobro jutro, deco“. Ostale su mi urezane boje tih glasova i špice. Kasnije, za vreme studija režije na Akademiji umetnosti, profesor radiofonske režije Miroslav Jokić nas je periodično ugošćavao u dramskoj redakciji Radio Beograda. Svaki ulazak u zgradu Radija, bio je posebno iskustvo, kao ulazak u neku vremensku kapsulu, u kojoj važe drugačije zakonitosti od onih u spoljnom svetu. Tada sam se podrobno upoznala sa radio-dramom kao formom, i stvorila ozbiljniju kulturu slušanja. Nakon studija sam otišla u Ameriku i tamo sam počela da slušam neke druge radio stanice i podkaste.“

Marija je magistrirala na The New School for Media Studies u Njujorku, gde je film imao i severnoameričku premijeru u februaru ove godine, hvatajući poslednje trzaje „normalnog života“ i omogućavajući Mariji svojevrsni comeback na velika vrata – na festivalu čuvenog njujorškog Muzeja moderne umetnosti MoMA, Doc Fortnight.

„Ideja za film nastala je po mom povratku u Beograd, početkom 2016, u trenutku kada sam intenzivno počela da slušam Drugi i Treći program Radio Beograda, i primetila da je taj zvuk polako počeo da transformiše moj osećaj svakodnevice. Sadržaji koje sam slušala, od govornih emisija do koncerata eksperimentalne muzike, omogućili su mi da stvorim neku novu vezu sa svojim okruženjem, sa gradom, pa i sa sobom.

Zvuk je instant komunikator. U momentu kada je prisutan, zvuk ispunjava prostor, deluje na atmosferu i percepciju tog prostora, misaoni tok onoga koji ga čuje, a deluje i fizički na telo slušaoca. Glas i način na koji je izgovorena reč, na primer, može u jednom trenutku da prenese veliku količinu informacija o govorniku, o njegovom emotivnom stanju, vremenu u kom je zabeležena, različite senzacije koje osetimo istog trenutka. Nekoliko tonova nas može odvesti u atmosferu za čiji opis bi bile potrebne stranice teksta, ili mnoštvo slika. Neverovatno je koliko je zvuk potentan, i koliko retko razmišljamo o saundtreku svoje svakodnevice, ili zvučnom zagađenju kom smo non-stop izloženi. Radio je potpuna suprotnost tom zvučnom zagađenju, sve što na njemu čujemo, pažljivo je odabrano i temeljno stvarano, i ima vrednost koja prevazilazi trenutak.“

Iz filma se stiče utisak da je radio živo biće – prostore zgrade Radio Beograda Marija oživljava ispunjavajući ih zvukom. O procesu rada sa arhivskim zvučnim materijalom i njegovim smeštanjem u savremene vizuelne zapise prostorija, Marija kaže:

„Pored traženja neuhvatljive esencije radijskog zvuka, želela sam da ispitam odnos zvuka i prostora, arhitekture, fizičkog tela u njemu. Da predstavim radio kao skupljača našeg kolektivnog iskustva, fragmenata života i vremena, sačuvanih u zvuku i u arhivama, ali i mesto na kome se aktivno stvara i koje je laboratorija kreativnosti.

Proces preslušavanja arhiva i odabira segmenata koji će ući u film, započeo je kada se i rodila ideja za film, a odvijao se uporedo sa snimanjem, i trajao je oko tri godine. U početku su to bile aktuelne emisije koje sam slušala kod kuće, i one dostupne online, a zatim smo dobili pristup arhivu radija, i tu su počele da se dešavaju fenomenalna otkrića – koliko segmenti iz prošlosti rezonuju i dan danas i kako se kontekst jednog dela može konstantno menjati kroz vreme. U početku sam pretraživala arhiv po nekim univerzalnim ključnim pojmovima: čovek, kosmos, ljubav, strah… Zatim po imenima autora, ličnosti iz kulture i umetnosti, itd.. Kasnije su i pretrage bile kompleksnije, što sam se više upoznavala sa stvaralaštvom Radija. Na kraju mi je bilo jasno da ne postoji pravedan kriterijum po kom ću odrediti šta će završiti u filmu, i dobrim delom sam prepustila intuiciji i osluškivanju tog trenutka u svetu i u nama samima, da me vode u izboru. Od oko 300 segmenata iz užeg izbora, nešto manje od 50 je završilo u filmu. Ono što se u filmu može videti i čuti predstavlja samo jedan mali delić programa i sadržaja Radio Beograda, i ovaj film ne predstavlja istorijsko-činjenični pregled tih sadržaja.“

Iako i sama potenciram značaj zvuka u Marijinom filmu, on je neodvojiv od slike – zgrade, prostora i ljudi koji čine Radio Beograd.

„U filmu je napravljena autorska intervencija, gde je na neki način zgrada tretirana kao telo, njegov program kao duh, a ljudi koji ga stvaraju kao pokretači energije radija. Monumentalna zgrada nekadašnjeg Zanatskog Doma, na uglu Svetogorske i Hilandarske, u svojim detaljima i strukturi čuva fragmente različitih dekada kroz koje postoji, i kroz opipljive objekte daje nagoveštaj priča koje se nalaze u njenim arhivama i parčiće njene istorije – i sama se nametnula gotovo kao lik sa karakterom u filmu, za koji kroz film vidimo da se i sam menja kroz vreme. Već sam to dosta puta ponovila, ali Radio me podseća na svemirski brod koji plovi kroz vreme i skuplja fragmente naših života, kolektivnog iskustva, sačuvanog u zvuku.“

O ljudima radija i saradnji sa njima, Marija kaže:

„Na radiju rade i njegov program stvaraju ljudi svih generacija, uključujući i decu, koja, kao i mnogi drugi sadržaji Radio Beograda, nisu mogli da se nađu u ovom filmu. To su različite generacije ljudi, ali su svi ti ljudi deo jednog kolektiva koji se bori za i stvara kulturu i umetnost. U početku snimanja, zaposleni su bili malo iznenađeni našom željom da snimamo film baš o Radiju, a da to od nas niko nije tražio, i brzo su nas prihvatili kao deo svoje velike porodice i svesrdno nam pomogli u stvaranju filma. Presrećna sam što sam upoznala sve te ljude i imala priliku da zabeležim jedan trenutak u vremenu, kroz svoju prizmu.“

Dušan Grubin bio je direktor fotografije na filmu, čija je glavnina snimanja na Radiju trajala dve i po godine, ali bez osećaja da materijala  ima previše.

„Rad na fotografiji bio je stilski definisan od samog početka, izdvojila su se dve osnovna pristupa i stila snimanja – opservacijski snimane scene svakodnevnog života na radiju, koje su uvek statične, nešto za šta Dušan ima odličan osećaj, i scene koje su uslovno „eksperimentalnije“, u trenucima kada Radio „govori“, odnosno kada čujemo segmente iz arhiva, scene u sporom pokretu, koje se oslanjaju na geometriju, detalje, svetlo, liniju, menjaju osećaj vremena, sa treptajima svetla koja negde daju gotovo opipljiv kvalitet zvuku koji te scene prati, gde se zvuk i slika stapaju u sinesteziji. U tim scenama često bi zvuk došao prvi i nekada bih zamislila sliku koja bi pratila taj zvuk, a zajedno bismo radili na tome da te zamišljene slike i dobijemo, gde konkretni objekti dobijaju jedan apstraktni kvalitet. Kasnije je sam karakter slike dodatno oživljen u kolor-grejdingu koji je radio Nemanja Jovanov.“

Dva montažera sarađivala su sa Marijom u procesu koji je bio spor, ali kako Marija kaže, bilo ga je nemoguće ubrzati.

„Svaki film ima svoj ritam i zahteva otklon i odmor, pa je tako i ovaj film zahtevao pauze između sesija i vreme u kom ne radimo i ne mislimo o filmu. Oboje montažera svojim specifičnim kvalitetima doprineli su filmu, Kristina Poženel je radila film u prvoj fazi do ranog rough cut-a, a zatim je došao i Ivan Vasić  i mislim da je za ovaj film koji je toliko kompleksan bilo jako dobro što su na njemu radila dva montažera, i što smo imali svež par očiju, sa različitim vizurama. Iako su mnoge scene bile poznate i snimljene kako su i zamišljene, u montaži se dešavao ponovni proces pravljenja filma, uklapanja svakodnevnog života sa imaginarnim elementima koji su često u kontrastu. Sam dizajn zvuka, takođe, rađen je u jednom dužem periodu sa pauzama, u Zagrebu, i rad sa Ivanom Zelićem bio je jedno predivno i katarzično iskustvo, sada mi se čini da je sve to prošlo za čas.“

Marijin fokus trenutno morao je da se „vrati“ na „Govori da bih te video“, imajući u vidu domaću premijeru, pobedu, a nadamo se uskoro i distribuciju. Ipak, kada ugrabi vreme, Marija piše i kaže da ćemo videti šta će od toga postati filmski projekti, a da bi svakako vremena za pisanje volela da ima više. Dok ne posvedičimo njenom novom filmskom projektu, Marija radi kao kreativni producent na nekoliko dokumentarnih filmova, kroz produkcijsku kuću Set Sail Films, zajednički osnovanu sa Milošem Ivanovićem i Andrijanom Sofronić Šućur.