Upravo za danas/večeras (2. decembar 2016. godine) sa početkom u 19 časova, u Dvorani Kulturnog centra Beograda, a u okviru Festivala autorskog filma zakazana je srpska premijera Vetra, novog filma rediteljke Tamare Drakulić. Tim povodom razgovarao sam sa Jelenom Maksimović, svakako najuposlenijom montažerkom mlađe genracije u ovom delu sveta.
Šta za tebe Vetar predstavlja u montažerskom, a potom i u širem smislu?
Poželela sam da montiram Vetar kada sam videla grubu verziju filma koju je Tamara Drakulić sama napravila. Dopalo mi se kako je film snimljen i privukao me je rediteljski pristup koji mi je veoma blizak. Volim filmove velikog broja autora koji rade sa naturščicima, na autentičnim lokacijama, sa već postojećim literarnim predloškom. Najviše me je zanimalo poigravanje sa filmskim vremenom i prostorom u službi istraživanja intimnog u filmu.
Da li je dokumentarni film tvoje primarno polje interesovanja?
Film mi je interesantan gotovo u svim oblicima i pokušavam da shvatim kako funkcioniše u igranim i dokumentarnim, ali i u hibridnim formama.
Možeš li sebe da zamisliš kako u nekoj doglednoj budućnosti radiš i na nekom glavnotokovskom filmu?
Poslednjih nekoliko meseci u Ljubljani, sa rediteljem Borisom Petkovićem, radim dugometražni film čiji je scenario nastao inspirisan slovenačkim bestselerom Košarkar naj bo! Koji je napisao Primož Suhodolčan. Film je dosta drugačiji od svega što sam do sada radila i veoma uživam u čitavom procesu. Istražujemo kako se pravi film za decu, što uopšte nije laka stvar.
Moramo da pomenemo i Dubinu dva kao zaista nesvakidašnji film; šta je odredilo rad na tvom filmu i kako ti izgleda krajnji ishod sa ove, današnje tačke gledišta?
Zadovoljna sam Dubinom dva. Pored mukotrpnog rada i gomile moralnih i političkih pitanja koje sam sebi morala da postavim, ostaje dragoceno iskustvo spajanja arhivskog zvuka i dokumentovanih prostora u vidu političkog trilera. I jedna lepa saradnja sa rediteljem filma Ognjenom Glavonićem, neizbežnim dizajnerom zvuka Jakovom Munižabom, kao i celom ekipom Dubine dva.
Režirala si dva kratka filma, imaš li daljih ambicija na polju filmske režije?
Upravo snimamo dugometražni film Ultra Munze Konza, koji korežiram sa Dušanom Grubinom. U pitanju je saradnja montažerke i snimatelja koji pokušavaju da naprave film o odrastanju u Zemunu, delu grada u kom su proveli najveći deo svog zivota. Producentkinja filma je Jelena Angelovski, koju sam upoznala prilikom rada na Vetru, a film je podržan od strane Filmskog centra Srbije.
Na čemu trenutno radiš, šta je ono što te u profesionalnom smislu uskoro očekuje?
Trenutno montiram kratke filmove Marte Popivode i Ivane Todorović, dugometražni dokumentarni film Apnea Bojane Burnać; a očekuju me dugometražni igrani filmovi Mornarica Ivana Salatića, Teret Ognjena Glavonića, dugometražni dokumentarni film Zbirka početaka Mladena Kovačevića i, naravno, Ultra Munze Konza. Završili smo kratkometražne filmove: dokumentarni Sinovi smo tvog stijenja Ivana Salatića i eksperimentalni Caressing Machine Marte Popivode, kao i igrani srednjemetražni Banditi u potrazi za mamom Koste Ristića. Sva tri očekuju svoje svetske premijere.
Razgovarao: Zoran Janković