NASLOV FILMA: To sam što jesam – Gipsy Mafia SCENARIO I REŽIJA: Andrijana Stojković TRAJANJE: 52’ ZEMLJA: Srbija GODINA: 2019.
Dokumentarni film Andrijane Stojković „To sam što jesam – Gipsy Mafia“ premijerno je prikazan 2020. godine na 12. izdanju Beldoksa (Međunarodni festival dokumentarnog filma – Beldocs), te se iste godine našao i u selekciji dokumentarnog filma preko 50 minuta 67. izdanja Martovskog festivala (Beogradski festival dokumentarnog i kratkometražnog filma) prikazanoj ove godine. Protagonisti filma i članovi grupe Gipsy Mafia, Skil (Skill) i Badi (Buddy O.G) su još kao dečaci emigrirali u Nemačku da bi ih tamo posle 2000-tih kao migrante prinudili da se vrate u Srbiju, gde su se, takođe, susreli sa odbacivanjem zbog romskog porekla.
Film Andrijane Stojković tako govori o njihovom kompleksnom osećanju nepripadanja nigde i pripadanja svuda. Reč je o ljudima koji kroz hip-hop muziku govore o nepravdama koje osećaju na svojoj koži. U kombinaciji sa„talking-heads“ intervjuima i snimcima sa turneje Gipsy Mafije, rediteljka gradi dokumentarni narativ o pitanju ljudskog identiteta. Skil i Badi kroz priču o svojoj muzici govore o svojim životima i vrednostima koje zastupaju i za koje se zalažu. Postoji razlika između agresivnog bita u njihovim pesmama i njih dvojice u intervjuima, jer za razliku od njihove muzike, u intervjuima je jasno da je reč o ljudima blagog senzibiliteta. Upravo iz tog razloga, iako je njihov privatni život nevidljiv u kadru, stiče se utisak da je on ipak prisutan u filmu. Iz razgovora o njihovim životima i iskustva koje nose rediteljka progovara o puno široj temi od njihove lične priče ili muzike. Kao ljudi romske nacionalnosti Skil i Badi pripadaju narodu bez zemlje, koji nigde nije sasvim dobrodošao. U sadašnjici, duboko obeleženoj velikim migracijama i problemom ponovnog buđenja rasizma, te svetskom izolacijom koja je i nevidljive podele među ljudima učinila vidljivijim, ovaj film je izuzetno aktuelan. Rediteljka se putem priče dvojice junaka bavi socijalno-političkom situacijom kako u Srbiji tako i u svetu. Čak i na jezičkom planu ovde je prisutna ideja multikulturalnosti jer se u filmu mogu čuti različiti jezici: srpski, romski, nemački i engleski. Pristup Andrijane Stojković kompleksnoj etničkoj grupaciji je uspostavljen samim izborom njenih glavnih junaka – oni svojom muzikum spadaju u subkulturu hip-hopa, te je prizma kroz koju ih posmatramo oslobođena uobičajenih obeležja romske kulture i onoga što gledaoci očekuju ili donose sa sobom kao predznanje. Kontekst hip-hop muzike omogućava da se pitanje identiteta posmatra sa tačke kulture – hip-hop daje glas potlačenima i onima čiji se glas inače ne čuje.
Rediteljka stilski ostaje verna svojim likovima: na način na koji oni nisu pretenciozni povodom svoje muzike i sam stil režije ovog filma nije pretenciozan. Tu se pronalazi vrlo jaka poruka na formalnom i na sadržinskom nivou. Stojković kroz priču o Skilu i Badiju postavlja pitanja o različitim vrstama granica: duhovnim, fizičkim, političkim. Izbegavajući političke parole ili teze, kao i nametljivost određenog stava, rediteljka se fokusira na precizno sprovedene intervjue i snimke sa njihove turneje. U takvom pristupu, kada se polazi od ličnog da bi se ispričala univerzalna priča, dobija se upečatljiv rezultat. U filmu su prisutni i snimci sa low budget turneje po Španiji i Francuskoj tokom koje rediteljka daje uvid u njihov odnos prema sopstvenoj muzici i onome što stvaraju. Deo intervjua je vođen u njihovim domovima i improvizovanom tonskom studiju u Nemačkoj, a deo u Zrenjaninu u koji su bili deportovani iz Nemačke, te se tako rediteljka osvrće i na njihov život u Srbiji. Kadrovi romskih mahala u Srbiji ostaju na distanci snimljeni teleobjektivima. Tako se i u slici podržava osećanje nepripadanja. Paralelno, Skil i Badi objašnjavaju da većina Roma, u kojoj god zemlji bili žive u mahali – jedino tamo mogu da zaštite jedni druge i da se osećaju sigurno. Njih dvojica su odabrali da ne žive u mahali i da se kreću u svetu u kojem će se najčešće osećati ugroženim, ali se protiv toga bore svojom muzikom. Takođe, činjenica da su glavni likovi izmešteni vizuelno i kulturološki od grupacije kojoj pripadaju i predstavljaju pripadnike jedne subkulture koja je prisutna na svim meridijanima proširuje kontekst ovog filma. Više nije samo reč o kompleksnosti romskog identiteta i njihovog mesta u društvu već se otvara pitanje identiteta kao šireg pojma. Postavlja se pitanje kako i zašto etnička pripadnost ili socio-politička situacija obrazuju stav prema konkretnim ljudima i kako slične generalizacije otvaraju vrata najvećem zlu dvadesetog veka: fašizmu.
