NASLOV FILMA: Domovine SCENARIO: Jelena Maksimović, Olga Dimitrijević REŽIJA: Jelena Maksimović TRAJANJE: 63’ ZEMLJA: Srbija GODINA: 2020.
Kultura „tlači“, potčinjava i modifikuje prirodu. [1] Žena je zbog reproduktivnih funkcija bliža prirodi, ali je usled njene svesnosti i učešća u društvenom dijalogu i deo kulture. Stoga, ona se javlja kao posrednik između kulture i prirode, ali zauzimajući niži položaj u odnosu na muškarca.[2]
Prvi samostalni rediteljski debi Jelene Maksimović „Domovine“ (2020) odvija se u dokufikcijskom ruhu i obiluje autobiografskim detaljima. Naime, autorka odlazi u planinsko selo u Grčkoj, rodno mesto svoje bake koja je iz njega bila prinuđena da pobegne tokom Grčkog građanskog rata (1946-1949). Na ovom putovanju, autorka se po prvi put susreće sa predelima o kojima je slušala kao devojčica i rekonstruiše priče koje su se u njenoj porodici prenosile „po ženskoj liniji“. Istražujući ruralnu sredinu u kojoj se polako brišu tragovi prošlosti, ona se suočava sa promenama koje se u njoj odvijaju, ali i ulazi u feministički obračun sa društvenim nepravdama i nejednakostima.
Film je premijerno prikazan na međunarodnom filmskom festivalu u Marselju (FID International Film Festival Marselle), a domaća publika imala je priliku da ga pogleda na ovogodišnjem Festivalu autorskog filma, u okviru selekcije Hrabri Balkan. Podržan je od Filmskog centra Srbije i Filmskih novosti.
Jelena Angelovska (takođe i producentkinja filma) kao Lenka tumači autorkin alter ego. Pasivno i bez reči, sa kamerom komunicira izrazito suptilnim grimasama lica, a dok se melanholično kreće kroz nepregledne predele, njena figura sjedinjuje se sa prirodom koja ima bitnu narativnu funkciju u filmu. Surovost netaknute prirode se na početku filma implicira širokim totalima snežnih Kajmakčalanskih planina praćenih nizom zatamnjenja i otamnjenja, u kombinaciji sa glasom jednog od meštana, koji iz off-a prepričava tragediju koja je zadesila planinare i odvela ih u smrt. Izrazito sporim tempom, slikom punog kolorita i veštom upotrebom prirodne svetlosti dočarava se Lenkino unutrašnje stanje koje u potpunosti korespondira sa zimom, poledicom i maglom.
Individualna i kolektivna sećanja meštana su takođe preneta njihovim direktnim obraćanjem u kameru i opservacijom svakodnevice. Simpatični Grci iz taverne sa kojima autorka ostvaruje prisan kontakt opisuju način života u ovom malom mestu, i gostoljubivo otvaraju vrata svog „doma“ koji odiše toplinom, pesmom i igrom. U ovoj potrazi upoznavanje sa starosedeocima mesta je očekivan potez, ali se čini da je scenama pre naglašena lepota kulturoloških razlika, nego što su u funkciji autorkinog motiva.
Naglom smenom godišnjeg doba, iz zime u leto, menja se atmosfera filma, pri čemu se čežnja za povezivanjem sa precima pojačava. Dugi kadrovi bujanja prirode i životinjskih stada, koja krećući se prave geometrijske oblike i skladne zvukove, pretapaju se sa autentičnim arhivskom materijalom iz socijalističke prošlosti. U ovim kontrapuktno postavljenim scenama prvo vidimo prizore nekadašnjeg srećnog života u selu, nekoliko decenija pre rata, a na njih se nadovezuju prizori redova ljudi koji napuštaju svoje domove u prisilnoj evakuaciji ka tadašnjoj Jugoslaviji.
Jedna od najefektnijih scena u filmu odvija se u sablasnoj napuštenoj kući. Rediteljka insistira na detaljima predmeta i tragova nekadašnjeg života (nož, flaša, gnezdo…), a poigravajući se sa zvukom, u prostor uvodi nerazgovetno bakino pevušenje. Ovim veoma upečatljivim postupkom eskalira, sve vreme eksplicitno naglašavano, prožimanje sadašnjosti i prošlosti. Ovaj neuhvatljiv osećaj Maksimović dodatno ističe fragmentima ličnog sećanja iz rodnog Zemuna u VHS kvalitetu. Naglo izveden prelaz formalno odudara od celokupnog filma, ali je u funkciji same priče. Prizori zemunskih parkova, zgrada, izabranih crteža i grafita („Dragi Tito“) deo su autorkinog detinjstva i uveliko su implementirani u njen identitet, ali i identitet bivše Jugoslavije i socijalističke prošlosti sa kojom se suočava.
Uklanjanje korova ispred kuće i zasađivanje četinara je simbolički čin kojim se Lenka suočava sa ličnom i drevnom prošlošću koja opstaje iz generacije u generaciju. Film se završava klimaktičnom scenom u kojoj Lenka poetskim monologom (u potpisu Olge Dimitrijević) daje konačni smisao svega što je viđeno u filmu. Razrađenim mizanscenom, pokretom kamere i zvukovima prirode nastaje sveprožimajući utisak prisustva duhova predaka u kolektivno nesvesnom. Nakon što oda počast mrtvima („Šuma i mrtvi stopljeni ste…“), prirodi („…jer drveće zna da resursi moraju da se paze i pravilno dele…“) i ženama („Mene sačinjavaju starice, koje čine moju kožu, organe i duh, njima dugujem sve što jesam.“), Angelovska monolog završava direktnim pogledom u kameru.
U ovom filmu izrazite vizuelnosti dinamika se gradi uz pomoć kontrasta (prošlost-sadašnjost, priroda-kultura, zima-leto). Statični kadrovi eksterijera suprotstavljeni su promišljenim pokretima kamere, a uporno ćutanje glavne junakinje prekida se britkim monologom. Izbor muzike je raznolik, počevši od Bajagine pesme na samom početku filma koja evocira nostalgična osećanja, preko partizanskih pesama koje su sinhrone arhivskom materijalu, do melanholične melodije jugoslovenskog i slovenačkog kantautora Tomaža Pengova koja je deo odjavne špice i doprinosi utisku koji na gledaoca ostavlja završni monolog.
Insistirajući na arhetipu starice, skladu čoveka sa prirodom i poznavanju njenih ciklusa, čini se da autorka na ovom putovanju potencira na mudrosti koju pronalazi u sebi samoj.
[1] Ortner, Sherry B. 1974. „Is Female To Male As Nature Is To Culture?“ u M. Z. Rosaldo and L Lamphere (eds),„Woman, culture, and society“. Stanford, CA: Stanford University Press, pp. (str. 73)
[2] Ortner, Sherry B. 1974. „Is Female To Male As Nature Is To Culture?“ u M. Z. Rosaldo and L Lamphere (eds),„Woman, culture, and society“. Stanford, CA: Stanford University Press, pp. (str. 76)
