SRB ENG

NONIN GAMBIT

Kritika filma „U slavu kraljici“

26. novembar 2020. | Autor: Nikola Radić



NASLOV FILMA: U slavu kraljici (Glory to the Queen)

SCENARIO: Ina Ivanceanu, Tatija Skirtladze (Tatia Skhirtladze)

REŽIJA: Tatija Skirtladze, Ana Hazaradze (Anna Khazaradze)

TRAJANJE: 82’

ZEMLJA: Austrija, Gruzija, Srbija

GODINA: 2020.


Ovdašnja publika je u razmaku od tek dve nedelje imala priliku da pogleda dve tematski srodne produkcije koje prate fiktivne i stvarne šahistkinje. Dok je Netfliksova mini-serija „Damin gambit“ pobrala i to malo medijsko-kritičkog prostora i gledalačke pažnje opustošene pandemijom, svoj put je znatno diskretnije otpočeo dokumentarni film Tatije Skirtladze i Ane HazaradzeU slavu kraljici“ (u oba engleska naslova pojavljuje se polisemična queen).

Poster filma „U slavu kraljici“

Produkcijski i tržišno gledano, fiktivna Bet Harmon očekivano dobija simultanku sa četiri pravcate gruzijske šahistkinje – Nonom Gaprindašvili, Nanom Aleksandrijom, Majom Čiburdanidze i Nanom Joselijani – a fer-plej nalaže da se poređenje između Netliksovog hita i skromnog festivalski orijentisanog evropskog dokumentarca tu i zaustavi. Neka u svakom slučaju i ovde ostane zabeležen mikro-fenomen jeseni godine 2020. kada su šahistkinje bile u žiži filmsko-televizijskog interesovanja.

Da se vratimo dakle na maestralnu četvorku koja je tri decenije suvereno prašila protivnike i protivnice i pošteno uzdrmala figuru (i figurice) šahovskog (vele)majstora, privilegiju tradicionalno rezervisanu za muškarce. Premda sinopsis „U slavu kraljici“, nedavno prikazanog na 16. izdanju festivala Slobodna zona, najavljuje revoluciju kojom su četiri žene otvorile partiju u kojoj će se jednog dana matirati man’s world poredak, rezultat je jedan svakako šarmantan, ali neodlučan film. Prvi dugi metar gruzijske montažerke, a sada i rediteljke, Tatije Skirtladze, potpomognute iskusnijom Anom Hazaradze, upinje se naime da deluje na dve dominantne ravni (biografski portreti nekad-i-sad četiri šahistkinje i ženska emancipacija sa kojom se ruku pod ruku promatra zaostavština gruzijskog kvarteta) te da kroz njih protka relativno labavu vezu sa Jugoslavijom i Srbijom. Drugim rečima, preveliki zalogaj.

Uvertira je munjevita i efektna: junakinje kroz arhivske zapise defiluju brzim rezovima, ali dovoljno dugo da gledalac kao zajednički sadržalac usvoji da su sve rano napravile prve korake u šahu. Okosnicu ostatka filma čine scene njihove savremene svakodnevnice, sinkopirane arhivskim analepsama sa voice-over komentarom i uglavnom uvedene kroz suptilne asocijativne veze. Ovakvom jukstapozicijom film se umešno strukturiše kao šaren, razigran i dijaloški. Sam arhivski materijal, kako to obično biva kada autori pročeprkaju po socijalističkoj prošlosti, obiluje upečatljivim segmentima, ponekad na samoj ivici apsurda, od prikaza istorijskih pomaka kojim su nas zadužile četiri Gruzijke (Nona Gaprindašvili je prva žena kojoj je dodeljena titula velemajstora/ice) do inteligentno probranih i plasiranih propagandnih snimaka. Ovi potonji svakako zaslužuju detaljnije teorijsko čitanje, ali recimo samo da, sa jedne strane, iscrtavaju normativnu sliku domaćice (scena u kojoj je Nona Gaprindašvili, za koju naratorka precizira da u stvarnom životu ne kuva, prikazana u kuhinji dok muž čita novine), odnosno poslušne devojke (pastoralna scena branja cveća i ćerka pod majčinskim okriljem), dok sa druge strane služe mistifikaciji prvakinja kao nepobedivih nad-žena (posebno su ilustrativni segmenti koji prikazuju Nanu Joselijani kao „mitsko biće“ u prirodi ili Nonu Gaprindašvili kao neumoljivu pobednicu u tenisu, stonom tenisu i bilijaru).

Za razliku od semantički gustih flešbekova, utisak je da se „U slavu kraljici“ spotiče čim odmakne u prikazivanju današnje svakodnevnice junakinja. Osim nekoliko markantnih sekvenci i intervjua, materijal pati od dokumentarističke malokrvnosti usled ne preterano inventivne režije, ali i prevelike kontrole protagonistkinja nad ovom narativnom linijom (po rečima rediteljki, šahovske superzvezde bile su vrlo zabrinute za sopstvene filmske persone). Njihov udeo u (samo)predstavljanju veoma je upadljiv, koči prirodan razvoj karaktera i filmu ne dopušta da zakorači na hrabriji teren. Dalje, uticaj i nasleđe četvorke na gruzijsko društvo dati su uglavnom anegdotalno, što do određene tačke naglašava zamah fenomena (sve ženske bebe rođene u jednom porodilištu morale su da se nazovu Maja po Maji Čiburdanidze, sestre-trojke nazvane po šahistkinjama) ali i zamara svojom repetitivnošću. Rediteljke su se odlučile da reč daju Gruzijkama iz naše epohe, najrazličitijih profila, koje frontalno objašnjavaju kako su i zašto krštene Nona, Nana ili Maja. Princip koji se ubrzo sasvim istroši, nažalost istrajava do veoma tankog sentimentalnog slow-motion finiša.

Iz savremene hemisfere filma harizmom i spontanošću se izdvaja srpska šahistkinja Milunka Lazarević (preminula 2018. godine), jedanaestostruka jugoslovenska prvakinja, kojoj je poverena uloga rezonerke. Upliv Jugoslavije i Srbije u ovaj dokumentarac nije bez osnova. Prikazuju se Josip Broz Tito i Jovanka Broz kako pozdravljaju Gaprindašvili, Lazarević podseća da je gruzijska federacija predvođena velemajstoricom pozvala jugoslovenske šahistkinje da se sklone u Tbilisi tokom bombardovanja 1999, a u filmu se pojavljuje i srpski velemajstor Petar Popović. No, uprkos svim navedenim i očiglednim elementima, ova spona se u narativu čini pomalo nategnutom.

Zanimljivo je da u jednom onlajn razgovoru autorke pominju da su gruzijske šampionke na turnirima uvek pratili agenti KGB-a, o čemu u filmu nema ni reči. Upravo je ta politička komponenta, fino načeta arhivskim snimcima i tek okrznuta kroz intervjue snimljene za potrebe dokumentarca, mogla da produbi stidljiv diskurs ovog debitantskog ostvarenja.

No, iako ne zalazi u tamne haustore istorije Hladnog rata i ne polemiše direktno sa „dugom istorijom seksizma u šahovskom vrhu“, kako sumira jedan članak lista The Guardian, „U slavu kraljici“ u konačnici treba pozdraviti kao dopadljiv afirmativni prikaz gruzijskih šahistkinja i svedočanstvo ili podsetnik na njihove šahovske i društvene podvige, a i zato što je nakon gotovo trideset godina uspeo da ujedini četiri rivalke koje su utabale tlo budućim generacijama i nadahnule likove kao što je nova ljubimica pop-kulture – Bet Harmon.

Svi tekstovi odražavaju isključivo stavove autora i ne predstavljaju stavove Filmskog centra Srbije, kao ni NFC Filmarta. Filmski centar Srbije i NFC Filmart se odriču odgovornosti za sve upotrebe informacija koje su u njima sadržane.