SRB ENG

Od slobode do konvencije

Esej o selekciji Hrabrog Balkana 25. Festivala autorskog filma

09. decembar 2019. | Autor: Ivona Janjić



Može se reći da je selekcija ovogodišnjeg, petog po redu Hrabrog Balkana 25. Festivala autorskog filma, bila metražno, tematski, žanrovski raznovrsna i raznorodna. Među devet naslova balkanskih autora nalaze se i dve srpske premijere, kratkometražnog dokumentarnog filma Maje Novaković A sad se spušta veče, i igranog filma Stefana Đorđevića, istog metra, Poslednja slika o ocu. Ovaj je drugi odneo glavnu nagradu Hrabrog balkana, dok je prvi dobio posebno priznanje.

Iako je Poslednja slika o ocu dirljiv i emotivan film, a A sad se spušta veče egzotičan dokumentarni film, ovogodišnja selekcija Maše Seničić i Stefana Ivančića ponudila je nekolike umnogome relevantnije primere, bilo dokumentarne, eksperimentalne ili igrane, koje ispituju kako samo filmsku formu, tako i društvo i kontekst iz kojeg potiču.

Najbolji primer je možda Električni labud grčke rediteljke Konstantine Kocamani, grčko-argentinsko-francuske produkcije. Narativ je smešten u Buenos Ajresu, pri čemu Kocamani kroz hijerarhiju jedne zgrade bravurozno prelama univerzalne probleme svakog društva koje, htelo ono to ili ne, nepobitno ima hijerarhiju. S jedne strane, reč je gotovo o naturalističkom prikazu jedne zgrade: portir (Huan Karlos Aduviri) evidentno bogataške zgrade prinuđen je da udovoljava različitim prohtevima njenih stanara, da bi se zaljubio u ćerku najbogatijih stanara. Niz zgradu curi voda i sliva se u podrum u kojem on živi. Međutim, ta je slika ispletena dirljivim, arhetipskim simboličkim i magičnim elementima, koji narativ filma premeštaju iz domena prostog pričanja jedne priče u mnogo širi dojam društvene parabole. Dok se bogataši brinu za to da li se krov višespratnice zaista pomera, ili ne, šta će njihov pas da radi nakon njihove smrti, portir će uvek biti taj koji snosi realne posledice njihovih akcija, kao što najniži društveni sloj uvek snosi posledice viših i najviših društvenih odluka. Tako će nesrećni portir, na jednu podsmešljivu reč bogate srednjoškolke u koju je zaljubljen kupiti traku za trčanje, iz koje će se i sam pretvoriti u labuda kao posledica električnog šoka.

Narativom se svakako uspostavlja slika i kritika jednog klasnog sistema koji se nikada nije menjao. Na tom poslednjem spratu koji se pomera, ranije je živela starica (Neli Prins), žena samog arhitekte, koja sada živi nekoliko spratova niže i traži od portira da joj ubije psa, jer ne želi da on sam živi posle nje. Za nju je to, jasno, ubistvo iz samilosti. Ona se s krajnjeg gornjeg sprata preselila jer se upravo plafon pomerao. S druge strane, u tom stanu sada od istog simptoma pati balerina-srednjoškolka (Elisa Masino), koja, shodno bogatstvu njenih roditelja uživa privilegije najviše klase. Starica koja će ubrzo umreti lepo se može povezati s aristokratijom koja je sagradila čitave države i koja više potomaka nema, a mlada balerina s novom, mladom kapitalističko-građanskom klasom koja je preuzela sve entitete nekadašnje aristokratije, a ponajpre umetničke — dakle, balet. Zajedničko obema klasama jeste potpuna nesvest o onima koji su ispod, a koji, suštinski jedino brinu o strukturi i održavanju zgrade.

Bravurozno su i odabrani glumci za dve glavne uloge. Starica, aristokratkinja, Neli Prins, jedna je od najpoznatijih ličnosti u Argentini, čija se karijera pružala još od tridesetih godina prošlog veka. Ona je bila pevačica, glumica i TV voditeljka, ali, kako je ostarela, u velikoj se meri povukla iz javnog života. S druge strane, Huan Karlos Aduviri, bolivijski glumac i profesor tamošnjeg univerziteta, jasno je domorodac. Tako se klasni sukob jasno profilisao i kao inherentno rasistički sukob. Valja napomenuti da je ovo sve stalo u četrdeset minuta, koliko film traje.

Naredna dva filma koja se ističu po određenim parametrima jesu Pripadanje Buraka Čevika i Mezostajun Ivana Rimljaka. Oba se koriste autonomizacijom zvuka u odnosu na vizuelni deo kadra, pri kojoj ovako osamostaljeni zvuk prepušta gledaocu domaštavanje i kontekstualizaciju prikazanog materijala; vizuelni materijal, dakle, prepušta primat zvučnoj kulisi i služi kao njena dopuna.

Pripadanje govori o ispovesti jednog zločina i podeljen je na dva tematski različita dela. Prvi deo, predstavlja faktografija: čita se sudska ispovest izvesnog ubice koji je ubio majku svoje devojke Pelin, na nagovor te iste devojke. Svedeni, racionalizovani zvuk prepliće se s faktičkim ili zamišljenim mestima koje ispovest opisuje: bar, obala, ulica, devojčin stan, enterijer kola na kiši i tako dalje. Na svim ovim lokacijama gotovo da uopšte nema ljudi i gledaocu je sasvim prepušteno da sebi predstave kakav bi to par mogao da bude, da bi nakon najdramatičnijih delova ispovesti — jasno, ubistva — usledio rez i početak igranog dela filma. Čevik prikazuje dvoje običnih ljudi, Onur i Pelin, u jednom možda gotovo sasvim običnom kontekstu jedne noći u kojoj su se upoznali i za koju su mislili da će im biti prva i poslednja. Ta svedenost tona s kojom Čevik prenosi prvu noć njihovog poznanstva kao da, možda paradoksalno, očovečuje počinjeno ubistvo, prikazujući ovaj par kao ne toliko daleko od proseka koji nazivamo normalnim.

S druge strane, Mezostajun je kratkometražni eksperimentalno-dokumentarni film koji svedoči o jednom ostrvu, Korčuli, o životu tog ostrva tokom jednog dana i četiri godišnja doba. Slično kao Čevik, Rimljak snima statične kadrove u kojima nigde nema ljudi, a zvuk koji svedoči o događajima koji su se možda dešavali na tim mestima, a možda i nisu, stvaraju dvojak utisak: kao da su ljudi tu, odmah, iza kamere, ali i kao da je to svedočanstvo nečega što je davno prošlo, a Korčula je sada jedno napušteno ostrvo. Ovaj utisak napuštenosti Rimljak pojačava „arhaičnim” formatom fotografije 4:3, i patinastim vizuelnim oštećenjima trake koja ponekad provejavaju kroz kadar.

U selekciji se našao još i Oroslan, dugometražni film slovenačkog reditelja Matijaža Ivanišina, u koji ne staje mnogo. Načelno se u jednom, naizgled, naturalističkom maniru govori o jednom malom slovenačkom mestu, u kojem umire izvesni Oroslan, dobar čovek. Prvi deo filma prepun je nekakvih zimskih, pejzažnih kadrova, a gotovo dvadeset minuta filma protiče uz zvuke prirode, bez i jedne izgovorene reči. Manir snimanja već je dobro poznata, kvazi-umetnička forma u kojoj prva reč treba da se čuje poput bombe, ali ovde, ta formula, pored toga što je istrošena, poprilično je nasilno primenjena i šteti ravnoteži filma. O naslovnom odsutnom protagonisti, Oroslanu, ništa se ne naslućuje, i priča o njemu samom tek se potom razvija, i ne može a da ne deluje nakalemljeno.

Međutim, iako je kvalitetu Oroslan daleko iza Pripadanja ili Mezostajuna, on se na jednom dramaturškom osnovu lepo uklapa u ovu selekciju. Moglo bi se reći da ova tri filma čine zasebnu tematsku kategoriju Hrabrog Balkana, u kojem je objekat odsutan, te se zbog toga mora rekonstruisati. Ivanišin ni u jednom trenutku ne prikazuje Oroslana, čak ni kada iznose njegov leš, ni u jednom se trenutku ne vidi njegova slika, tako da je gledaocu prepušteno zamišljanje i domišljanje jednog preminulog, dobrog čoveka.

Ono što je činilo fokus Hrabrog Balkana, bar po podeljenim nagradama, bila su dva srpska filma, pomenuta u uvodu teksta, Poslednja slika o ocu Stefana Đorđevića, koji je žiri okarakterisao kao „izuzetno emotivan, sveden i delikatan film […], ispričan kroz minimalan dijalog i upečatljive slike, ovaj film predstavlja izvanredan primer potentnosti kratke forme”. S druge strane, A sad se spušta veče Maje Novaković, poneo je epitet filma koji na „minuciozan i poetičan način oslikava svakodnevicu života u prirodi i sa prirodom”. Paradoksalno, dva možda najkonvencionalnija filma ove selekcije odnela su ovogodišnji epitet „hrabrog”.

Nije, međutim, neistina da je Poslednja slika o ocu emotivan, sveden i delikatan film. U svojih dvadeset minuta, on priča o ocu, Dušanu (Igor Benčina), koji ima rak i svestan je da će umreti, i pokušava da udomi svog sina Lazu (Marko Matić). Nakon što mu svi okrenu leđa, Dušan je prinuđen da Lazu ostavi socijalnoj službi. Scenario je postavljen izrazito strukturalistički, a stil režije malo šta, ako išta, može odvojiti od onog klasičnog, da ne kažem komercijalnog. Odabrana je, pri tome, priča koja ima izuzetan emotivni naboj, a podela načinjena tako da je gotovo neizbežno odrediti zaplet kao melodramski. Daleko je od hrabrosti dobro skrojena priča; ona u bilo kom metru može da ostvari emotivni učinak, ali pitanje ostaje: da li Hrabri Balkan treba da bude emotivan, ili da „opipava sopstvene granice u potrazi za promišljanjem kinematografskih ograničenja”, kako ističu selektori programa. Pritom, film Poslednja slika o ocu je prikazan odmah nakon Električnog labuda, bravuroznog prikaza društva i pojedinca u njemu, ne bi li se, čini se, podvukao kontrast između dva pristupa koje zastupaju pojedinačni filmovi, ali je zbog toga donekle ostao u senci neobičnosti i originalnosti takvog jednog ostvarenja kakav je Električni labud.

Drugi film koji je privukao pažnju žirija, ujedno i drugi od moguća dva srpska filma, i odneo specijalno priznanje, jeste kratkometražni dokumentarni film Maje Novaković A sad se spušta veče. Hrabrosti u njemu takođe nema na pretek. Novaković snima nekoliko dana u životu dve ostarele žene koje žive na brdima Istočne Bosne. Manir je, opet, dosta poznat: estetizovani kadrovi koji insistiraju na umetničkoj tišini. Ova formula ovde kud i kamo bolje pristaje nego u Oroslanu, verovatno zbog racionalne pretpostavke da dve žene i ne pričaju o mnogo čemu. Reči se jasno čuju tek sporadično, a izrazito kada jedna od žena baja protiv oluje i grada. S druge strane, insistira se na težini njihovog života, na ogrubeloj koži, napornom radu i tako dalje, što teži da se estetizuje. Zbog visokog stepena estetizacije svakodnevnog života, koji, ipak, nije toliko neobičan da bi bio predmet po sebi, čini se da je ovaj film A sad se spušta veče sam sebi svrha. U formalnom, ili tematskom smislu, on ni u jednom trenutku ne iskoračuje iz domena dokumentarnog filma, koji u jasnom prostorno-vremenskom okviru beleži sasvim jasne prikaze svakodnevnog života.

Konačno, oko odluka žirija se često može sporiti; to je najčešće takođe od drugorazrednog značaja. Ono što je u kontekstu 25. Festivala autorskog filma značajno, jeste da je selekcija Hrabri Balkan pred beogradsku publiku iznela ne jedno relevantno, inovativno i uzbudljivo filmsko ostvarenje. Pod tu jednu topografsku odrednicu uspelo je, čini se, da stane sve što zaista i čini Balkan: od stroge konvencije do potpune slobode izraza.

 

Svi tekstovi odražavaju isključivo stavove autora i ne predstavljaju stavove Filmskog centra Srbije, kao ni NFC Filmarta. Filmski centar Srbije i NFC Filmart se odriču odgovornosti za sve upotrebe informacija koje su u njima sadržane.