Nedavno smo vas izvestili da je Flafi, kratki igrani film mlade srpsko-kanadske rediteljke, uvršten u odabir deset najboljih kanadskih kratkih filmova u 2016. godini. Tim povodom smo zamolili Li Filipovski da nam otkrije i pojasni svoje planove u toku – šta priprema, na čemu radi, šta iščekuje, šta priželjkuje.
„Trenutno razvijam scenario za dugometražni prvenac, u pitanju je igrani film Poslednji balkanski film o ratu. Ideju za ovaj film imam već godinama, i pišem ga u fragmentima koji su se dosta menjali tokom vremena, ali mislim da sam sada napokon dovoljno zrela i dorasla da ispričam tu priču. Kratki film Flafi mi je na neki način bio priprema kako bi mogla da uopšte pristupim novom filmu, dobila šansu da istražim tu porodičnu dinamiku kojom ću se baviti i u dugometražnom filmu.“
„Moje mišljenje je da kvalitetni autori imaju pristup svakoj tematici iz pozicije koju oni sami najbolje razumeju, koju su iskusili i koja im je bliska. Zapravo, mislim da o svemu možemo da pravimo filmove, ali je bitno da prikažemo iz vizure koju smo i sami doživeli… Smatram da se jedino tako prave iskreni, autentični filmovi. Zato je moj pristup ovoj priči iz perspektive jedne prosečne porodice, koja možda nije videla najveće užase, koja nema klasičnu tragičnu priču, ali koja je pod direktnim uticajem svih dešavanja. Lako je šokirati, ispričati grandiozne ratne priče koje su kao stvorene za film – pune tuge, patnje, horora, smrti, i svih ostalih grozota rata. Meni je kao dramaturgu i reditelju mnogo veći izazov da pronađem sve te teskobe, svu tu patnju, ali u prosečnim ljudima koji na prvi pogled možda ne deluju kao idealne žrtve sa holivudskim srceparajućim sudbinama.“
„Iako projekat nosi ime koje nosi, film se najmanje radi o ratu. Niti će zaista biti poslednji balkanski film o ratu, jer na žalost mislim da je to prosto nemoguće. Mi živimo na toj kobnoj raskrsnici koja će uvek biti igralište gde velike sile odmeravaju moći, a ljudi i njihove sudbine bivaju samo kolateralna šteta. Nije taj koncept nešto poseban i vezan samo za naš region, ali je meni bitno, kao osobi koja je deo te mase koja je ništa više nego cifra koja se povećava ili smanjuje, da ispričam mikro-priče, koje su zapravo nama svima bliske i bitne i zapravo su samo odraz velikih odluka i velikih događaja. Svakako u ovom filmu želim da istražim poziciju jedne porodice koja se nalazi na sopstvenom raskršću – gde su njihove želje, mogućnosti, i odluke zamrznute u vremenu. Film će se baviti odlukama koje jedan sasvim običan čovek iz izgubljene generacije mora da donese – tu je njegov odnos prema porodici, prema svojoj zemlji (koja više u neku ruku i nije njegova, jer je promenila mnogo imena, zastava, himni…i nastavlja da se menja i smanjuje), svojoj dužnosti i odgovornosti kao vojno lice, svojim željama da se možda otisne i ode u svet.“
„Želim da ovaj film snimim na jugu Srbije, odakle i sama potičem. Mislim da jug nije dovoljno zastupljen u domaćoj kinematografiji, sem kada se prikazuje kao neko mesto odakle potiču iskarikirani primitivci. Zastrašujuće mi je da se jedan veliki deo stanovništva naše zemlje konstantno prikazuje na taj način, i volela bih da ovim filmom dam regionu neku drugu dimenziju, na primer, na način na koji je Srđan Karanović pristupio u Petrijinom vencu. Mene jako vuče predeo oko Svrljiških planina, gde sam i sama provela dosta vremena, tako da se jako radujem mogućnosti da oslikam te predele i te ljude koji su bili deo mog detinjstva. Sklonost ka idealizaciji mladosti možda odvuče film na neku felinijevsku, Amarkord stranu, ali se iskreno trudim da pristupim tematici iz vrlo realističnog ugla.“
Z. J.