Kritika filma Posle sunca

NASLOV FILMA: Posle sunca (Aftersun)

REŽIJA I SCENARIO: Šarlota Vels

ULOGE: Pol Meskal, Frančeska Korio

TRAJANJE: 102’

ZEMLJA: Velika Britanija, Sjedinjene Američke Države

GODINA: 2022.

Velike teme sa sobom najčešće nose velike filmove, a male priče, iako neretko veće od ovih koje pune novinske naslove, film često ostavljaju u toj saosećajnoj i nepravednoj kategoriji „malih filmova”. Posle sunca je baš to – mali, a veliki film.

Da bi se danas neustrašivo pratio lični filmski jezik u stvaranju prvog dugometražnog filma potrebna je ogromna hrabrost. Zbog toga debitantski filmovi sa sobom nose smelost i iskrenost autora koje nijedno naknadno delo ne može nositi po samoj prirodi stvari. Oni nose i greške, ali one u sebi sadrže verovanje u ideju, pa nam više daju od autora nego što nam ukidaju od filma.

Premijerno prikazan na prošlogodišnjem Kanskom festivalu, a u Srbiji na beogradskom Festivalu autorskog filma, Posle sunca Šarlote Vels je Negde Sofije Kopole (Somewhere, 2010) za škotsku radničku klasu, ali i za ostatak sveta koji nije odrastao u specifičnim holivudskim okolnostima kao kćerka Frensisa Forda. Priča o ukradenom vremenu oca i kćerke u turskom letovalištu, izmeštenih od strukture porodice i iz matične zemlje, govori o odrastanju žene i neophodnosti da se odnos sa roditeljem „odboluje”. Autorka ne pretenduje na kompleksne ili društveno angažovane ideje, što je danas izuzetno rasprostranjeno, već zadire u „sitno” i intimno. U formalnom smislu takođe se ne radi o ambicioznom pristupu, već o narativu reminiscencije u kojem se Vels koristi različitim sredstvima, od „arhivskih” snimaka sa kamere koju otac i kćerka koriste, preko sekvenci izvan realizma koje govore o mračnijim delovima slike oca, do klasičnog filmskog pripovedanja. Ovakav formalno dijalektički pristup doprinosi na intimi jer u potpunosti daje ulogu pripovedača glavnoj junakinji, uključujući njenu percepciju kao deteta i razmišljanja kao odrasle osobe bez pretenzija o tome šta je tačnije.

Dramaturški ovde nije reč ni o kakvom pomeranju granica, već o moći koju sa sobom nose autorska iskrenost i ogoljavanje. Ona donosi punokrvne likove koji su istovremeno u dijalogu sa gledaočevom intimom, jer ostavljaju dovoljno prostora u količini informacija koje o njima imamo da bi bili emotivni katalizatori za uspomene samog gledaoca. U tematskom smislu autorka međutim zalazi na originalan način u preispitivanje fragilnosti odraslog, odnosno roditelja u odnosu na dete, a bez gubitka podrazumevane uloge i oslonca. Ideja da su naši roditelji takođe živi ljudi sa manama nije nimalo nova, ali je u ovom filmu ispričana intrigantno, kroz dvostruku vizuru jednog istog lika: odraslu i dečiju. Šarlota Vels ovo suptilno postiže, pre svega u radu sa glumcima, jer ih piše, rediteljski vodi i tretira u odnosu jednakosti, dosta neobičnom za relaciju roditelj-dete. Pri tome, ona ne upada u klišee šarmantnih i neodgovornih roditelja koje istovremeno volimo, sažaljevamo i osuđujemo. Likovi oca i ćerke su kompleksni, svesni svog ega, ali i jedno drugog, te je samim tim njihova veza dublja i jača. Nijansirana igra Pola Meskala zajedno sa pulsirajućom iskrenošću Frančeske Korio uspeva da od patetike sačuva i one dijaloge koji su stilski na „tankom ledu”.

U pogledu ritma Posle sunca ima lutanja u kojima se oseti da ovakva vrsta naracije autorki pobegne preteći da preraste u preterano atmosferski film što nije konzistentno sa postavkom priče koja se bazira na junacima. Ovo se dešava i u trenucima prelaska iz nadrealnih sekvenci u realistički narativ, kao i unutar samog realističkog pripovedanja. Međutim ovakve manjkavosti gotovo da su neprimetne, jer je „žila kucavica” ili osnovni ton filma uvek u štimu.

Direktor fotografije Gregori Oki se koristi izbledelom i često preeksponiranom paletom koja podupire dojam reminiscencije. Kompozicija kadra neretko koristi „nemarnost” načina na koji nastaju kućni snimci protagonista. Na ovaj način gledalac je diskretno pušten u duboko intimni svet oca i kćerke, nimalo uzurpiran filmskim strukturama.

Posle sunca na svež način tretira temu roditeljstva poigravajući se sa različitim filmskim formama. Najveći akcenat u filmu su stilizovane monohromatske sekvence plesa pod stroboskopskim svetlom koje se provlače kao lajtmotiv. U njima autorka nudi istovremeno intimu lika oca kao i imaginarni filmski prostor u kojem se odrasla kćerka susreće sa njim i u kojem su istih godina. U tom prostoru odigrava se vrtoglava finalna sekvenca plesa, praćena pesmom Under pressure u kojoj Fredi Merkjuri i Dejvid Bouvi pevaju: „Ovo je naš poslednji ples. Ovo smo mi. Pod pritiskom“.

(Naslovna fotografija: Aftersun, FAF promo.)