SRB ENG

S druge strane granica

Kritika filma „Wongar"

26. februar 2020. | Autor: Ivona Janjić



NASLOV FILMA: Wongar

REŽIJA: Andrijana Stojković

TRAJANJE: 60’

ŽANR: dokumentarni

GODINA: 2018.

ZEMLJA: Srbija

 

Dokumentarni film Andrijane Stojković Wongar imao je svoju svetsku premijeru 2018. godine na jednom od najvećih festivala dokumentarnog filma, IDFA u Amsterdamu (International Documentary Film Festival Amsterdam), dok je domaću premijeru imao nekoliko meseci pre toga na beogradskom Martovskom filmskom festivalu, gde je odneo i Gran Pri za najbolji dokumentarni film preko pedeset minuta. Ovaj film, kako mu ime sugeriše, prati B. Vongara (B. Wongar), rođenim pod imenom Sreten Božić, australijskog pisca jugoslovenskog porekla koji sada živi u predgrađu Melburna sa svojih šest dingoa.

Prvo, međutim, treba napraviti uvod, koji, čini mi se, i sam film pretpostavlja — a tiče se konkretno života i rada B. Vongara. Poreklom iz Jugoslavije, Božić se prvenstveno bavio pisanjem i novinarstvom. Kada je, međutim, njegov rad bio proglašen politički nepodobnim, bio je prinuđen da emigrira u Pariz, gde je sarađivao sa Žan-Pol Sartrom i Simon de Bovoar. Međutim, centralni deo njegovog života, koji će obeležiti gotovo celokupno njegovo stvaralaštvo, nastupio je po Vongarovom dolasku u Australiju gde je upoznao australijske starosedeoce, aboridžinsko stanovništvo. Može se reći da se njegov celokupni australijski opus koncentriše na položaj Aboridžina u Australiji, obrađujući s jedne strane njihovu tradiciju kao autonomnu, a sa druge njihov politički položaj u savremenom društvu.

Ovo poslednje se najviše odnosi na kritiku tretmana Aboridžina. Vongar je početkom sedamdesetih načinio izložbu fotografija u Biblioteci australijskog parlamenta na kojima pokazuje efekte iskopavanja uranijuma i britanskog nuklearnog testiranja na aboridžinskim zemljama. Ovu izložbu je Australija zabranila samo nekoliko sati nakon njenog otvaranja, da bi potom australijske vlasti počele da se intenzivno interesuju za njega. Vongar nastavlja da piše o Aboridžinima, da ih posećuje, da neretko živi sa njima, oženivši se ubrzo jednom Aboridžinkom s kojom je imao dvoje dece. Australijske vlasti su ih nedugo potom razdvojile, naloživši Vongaru da se preseli u Melburn, a nakon velikog nevremena, Vongarova porodica ostaje zauvek izgubljena.

Budući da je Vongar evropejac koji preuzima identitet Aboridžina, ma koliko on tvrdio da je živeo s njima, često je optuživan za prevaru i izvesnu kulturnu aproprijaciju. Postoji, naime, s kraja dvadesetog veka vrlo pozitivna tendencija da se razlikuje kulturološko prisvajanje (appropriation) od uvažavanja (appretiation) koja u pogrešnim rukama ume da zamagli ionako porozne granice između ova dva termina. Na toj su osnovi Vongarovi kritičari, listom belci, optuživali Vongara za kolonijalizam i izvitoperavanje aboridžinskog kulturnog nasleđa, dok su sami Aboridžini uglavnom pozitivno gledali na njegov rad.

Ovaj opsežan uvod bio je neophodan jer je upravo taj kulturni kontekst ono što stalno prati sve Vongarove pojave, do te mere da je kontraverza oko Vongarovog rada poznatija od njegovih knjiga koje su u Australiji često osuđivane, ali ne i čitane. Na temelju ove dileme, Andrijana Stojković postavlja svoju biografsku zabelešku, preplićući dva narativna toka: savremenog Vongara, Sretena Božića, koji se brine o svojih šest dingoa i vodi vrlo jednostavan život, i aboridžinskih žena i muškaraca u svakodnevnom radu i predstavljačkim praksama. Statična kamera vrlo se retko trudi da ostane nevidljiva; u prvom kadru, dok Vongar hrani svoje ljubimce, i on i oni će ponekad baciti pogled na kameru, kao da joj ne veruju, dok će, pred sam kraj filma, tokom vožnje kolima, jedan dingo radosno prići kameri, na koju se evidentno navikao tokom vremena.

Bez bar načelnog poznavanja Vongarovog lika i dela, ovaj bi se film činio vrlo neobičnim, tim pre ako gledalac nije s prostora Balkana. Naime, izvesni čovek koji evidentno nije Australijanac, sa svojim grubim jezikom i izletima u neki drugi jezik, brine o dingoima i razgovara s njima, čvrsto verujući da oni otelotvorjuju njegovu izgubljenu porodicu. Čak i kada su životinje veoma stare i bolesne, on odbija da ih uspava i ulaže sve napore da se brine o njima, koliko god mu australijski veterinari savetovali eutanaziju. Tokom dugih i mirnih kadrova koji prate Božića, njegovu mirnu, neurednu kuću, voice over čita delove njegovih priča, duboko uronjenih u aboridžinsku mitologiju. Živo verujući u duhove predaka koji se vraćaju u obliku životinja, o kojima brine kao o deci, Božićev život se radikalno pomera od onoga što je dominantan stil savremenog života, ka nekakvom drugačijem životu koji je još uvek u dosluhu sa mitološkim zaleđem, što ga suštinski odvaja od današnjeg australijskog društva i smešta suštinski bliže domorodačkom stanovništvu.

Ako se, se s druge strane, ovaj narativ uroni u kontekst Vongarovog rada, videće se da Stojković pažljivo postavlja Vongara negde između appropriation i appretiation, jer on nije sasvim ni jedno ni drugo. Zato što njegov život kontrastira s životom Aborižina koji spremaju svoj hleb ili izvode ritualni ples, jasno je da on ne može da bude sasvim jedan od njih; ali, s druge strane, po osećaju sveta, po svom jednostavnom životu, po odnosu sa životinjama kao prema precima, Vongar je suštinski bliži nekom drugom svetu. On ostaje, poput mnogih drugih, u raskoraku sa poreklom jer ga ponovo stvara, u raskoraku s državom u kojoj živi jer je odbija. Taj raskorak, međutim, čini zamajac kako čitavog Vongarovog stvaralaštva, tako i ovog filma.

 

Svi tekstovi odražavaju isključivo stavove autora i ne predstavljaju stavove Filmskog centra Srbije, kao ni NFC Filmarta. Filmski centar Srbije i NFC Filmart se odriču odgovornosti za sve upotrebe informacija koje su u njima sadržane.