SRB ENG

SAVREMENI MUZIČKI DOKUMENTARAC U SRBIJI: AFIRMATIVNO I BEZ PRETENZIJA

Esej o savremenim muzičkim dokumentarcima u Srbiji

28. oktobar 2020. | Autor: Nikola Radić



Pola veka nakon filmova „Woodstock“ i „Gimme Shelter“ – svedočanstava o vrhuncu hipi-utopije i njenom krvavom krahu na Altamontu, muzički dokumentarni film zaživeo je gotovo kao zaseban žanr. U američkom pejzažu za njegovu popularizaciju ima se pre svega zahvaliti Martinu Skorsezeu, čiji su koncertni dokumentarci („The Last Waltz“ ili skorije „Shine a Light“) i celovečernje epopeje o životu i delu pop-rok ikona (kao što je „George Harrison: Living in the Material World“) žanru dale neophodan elan i mejnstrim okvire.

Danas je establišment oberučke prigrlio muzički dokumentarni film. Netflix i francusko-nemačka medijska kuća Arte već gotovo fabrički štancaju materijal, reditelji-melomani međunarodnog kalibra kao što su Spajk Džons ili Džim Džarmuš svom opusu dodaju i malo muzičke dokumentaristike, a ni sam Skorseze ne zaostaje, budući da nas je prošle godine počastio istorijskim „Rolling Thunder Revue“ o putujućem američkom folk-cirkusu Boba Dilana. Ipak, činjenica je da je tokom godina napravljen značajan zaokret u predstavljanju muzičara: savremene vedete poput Bijonse, podstaknute od strane lejbela, uzimaju u svoje ruke produkciju ovakvih filmova, zamišljenih kao produžena ruka albuma ili turneje, način da održe „hajp“, kontrolišu ili orijentišu imidž i pospeše prodaju albuma i Jutjub klikove.

U okvirima srpskog dokumentarca, a pod tim podrazumevamo i srpske koprodukcije, opus je dakako skromniji i konvencionalniji, ali dokumentarci o velikanima SFRJ-diskografije itekako zavređuju pažnju publike i zauzimaju zapaženo mesto na regionalnim festivalima. Prošle godine, u tome su prednjačile srpsko-hrvatsko-makedonska koprodukcija „Tusta“ o frontmenu KUD Idijota u režiji Andreja Korovljeva i srpski film „Nebeska tema“ Mladena Matićevića o liku i delu Idola Vlade Divljana.

OD „ŠLJAKERSKOG“ DO ESTETIZIRAJUĆEG

„Tusta“ je priča kako o Branku Črncu Tusti, pevaču i predvodniku pulskih KUD Idijota tako i o bendu, odnosno o „četiri klasična šljakera kojima su mame i tate radnici“.

Prizor iz filma „Tusta“

Omaž hrvatskom post-pankeru u potpunosti se postavlja kao hagiografski dokumentarac tako što se artikuliše oko dve glavne ose: intervjua za potrebe filma i arhivskih snimaka i fotografija. Sagovornici su bivši članovi Idijota, saradnici i kolege muzičari, prijatelji i stručnjaci, Tustina porodica. Svako od svedoka doprinosi mozaiku: muzičari se prisećaju druženja i nesuglasica u bendu, prepričavaju anegdote, priznati akteri regionalne muzičke scene kao što su Petar Janjatović ili Damir Urban daju stručne komentare dok porodica frontmena otkriva intimne detalje. Na planu arhivskih snimaka i fotografija, smenjuju se materijal iz ličnih arhiva, televizijski snimci, slike sa i iza scene, isečci iz novina, ali i opštije „pokrivalice“ kao što su snimci Pule, brodogradilišta Uljanik, fotografije ratnih sukoba. Uočava se jasna tročinska struktura: počeci i uspon benda, rat i „mirnodopska karijera“, te na kraju Tustina bolest i smrt. Iako se iz svedočanstava može naslutiti ili zaključiti ko su sagovornici, njihova uloga nikada nije naznačena. Takav izbor nam zapravo govori da autor nije želeo da pretrpava prostor filma tekstom i faktografijom, ali i da je ovo dokumentarac za bar delimično „upućene“. Celovečernje ostvaranje Korovljeva je film montaže (montažu potpisuje Vesna Biljan Pušić), kome tempo i narativ određuje pripovest aktera.

Sa „Nebeskom temom“ Mladen Matičević pravi određeni iskorak u odnosu na čisto hagiografsku postavku „Tuste“. Od prvih kadrova i taktova, evidentno je da je uradak koncipiran kao omaž i slavljenje života i dela beogradskog kantautora, gitariste i pevača VIS Idoli, Vlade Divljana. „Nebeska tema“ na pankersku spontanost Korovljevog filma odgovara do tančina iskrojenim scenarijom. Pre svega, Matičevič kao liniju vodilju postavlja radijsku emisiju posvećenu Divljanu, sa kojom se prepliću unapred napisani mini-monolozi iz off-a. Pristup je dakako promišljeniji, tim pre što su ličnosti iz života kantautora date u karakterističnom okruženju. Dok Darko Rundek gustira vino u bračkom krajoliku, Aleksandar Šandorov gustira dezert u restoranu, što, iako na momente previše inscenirano, odgovara temi i tonu filma i daje uvid u Divljanu bliske ljude bez gorepomenutog opterećivanja činjenicama. Šetnja od Beograda do Rovinja, od Zagreba do Brača, pa sve do utočišta par excellence srpske dijaspore kao što su Beč i Sidnej, prošarana je spotovima Idola i Old Stars benda, dirljivim porodičnim snimcima, Divljanovim intervjuima i muzičkim spotovima.

Na estetskom planu, osim pročišćene fotografije, film briljira i u muzičkoj direkciji. Divljanove pesme su klasici, te je novo ruho koje im daju obrade od strane Vladinih saradnika i mlađih muzičara više nego dobrodošlo (primera radi, nešto slično tome je sa uspehom izvedeno u francuskom igranom filmu „Genzbur – herojski život“ o Seržu Genzburu). Na kraju, treba priznati da ni „Tusta“ ni „Nebeska tema“ nisu pošteđeni „iznuđenog“ afekta, što je najuočljivije u instrumentalima koji prate segmente o bolestima poznatih muzičara nastojeći da pojačaju emocionalnu reakciju gledalaca. Navedeni „rokumentarci“ po tonu i estetici odgovaraju poetici i imidžu muzičara. Tako je dokumentarac u slavu Divljana dirljiv i zabavan, i klasičan i neočekivan, dok omaž Tusti odgovara pank maniru: fotografija je gotovo novinarskog karaktera, arhivski snimci sa VHS-ova i mobilnih telefona neposredni i sirovi, kakav je između ostalog bio i sam opus istarske četvorke.

OD ISPOVEDNOG DO POLITIČKOG

Nakon „Geta“ (1995), gde je ulogu naratora poverio bubnjaru Goranu Čavajdi Čavketu, a pre „Nebeske teme“, Mladen Matičević režirao je i „Moj zanat“ (2014) o Arsenu Dediću.

Priča o legendarnom šansonjeru mogla bi se, uslovno rečeno, odrediti kao autobiografski dokumentarac. Pripovedač je sam Dedić, a film je mešavina kabaretskog koncertnog filma, ispovesti, poezije i stend-apa. Arsenov nastup uz klavirsku pratnju smenjuje se sa slikama iz svakodnevnog života, arhivskim zapisima i fotografijama. Hrvatski bard svira kod kuće i na izložbi ćerke, priča o porodici, daje uvid u kreativni proces, priseća se bližnjih, nestalih prijatelja, bivših ljubavi, dok provejavaju slike Bulata Okudžave ili Žaka Brela. U skladu sa stvaralaštvom ovog „pjesnika opće prakse“, dominiraju staromodna crno-bela fotografija i konfesionalni ton uz nezaobilaznu dozu dedićevske (auto)ironije. Iako ne posebno inovativan na planu filmskog jezika, „Moj zanat“ je poslastica za poštovaoce Arsenovog dela, a može se pohvaliti i kvalitetnim muzičkim sekvencama, poput one u kojoj kantautora na klaviru u studiju prati sin, poznati pijanista Matija Dedić.

„Kao da je bilo nekad“ hvata se u koštac sa mitskim usponom i padom Ekaterine Velike. U ovom filmu, kao i kasnije u sveobuhvatnoj TV seriji „Rockovnik“, Dušan Vesić izbegava kartu estetike, kojoj pretpostavlja linearni reportažno-televizijski pristup sa preciznom hronologijom. Dokumentarni film o Vdu, Bojanu, Milanu i Magi oslanja se pre svega na dinamičnu montažu i ekskluzivne intervjue. Kvalitet biografskog dokumentarnog filma i inače često zavisi od pamtljivosti anegdota i pančlajnova sagovornika, a na tom je polju „Kao da je bilo nekad“ (pomenimo tek Sonju Savić i Dragana Papića) čist užitak za muzičke sladokusce. Osim toga, Vesićev dugometražni film društveno-politički je osvešćeniji od prethodna tri, te se bavi i tabuima kao što su pretpostavljeni udeo jugoslovenske države u širenju heroina početkom 1980-ih godina. Iako se zasnivaju tek na izjavama savremenika članova Ekaterine Velike i nisu potkrepljene faktografijom, ove hipoteze otvaraju čitavo jedno polje od suštinske važnosti za narative ove vrste. Za razliku od „Mog zanata“, one zapravo u neku ruku skidaju umetnost sa pijedestala, umetnika izvlače iz kule od slonovače, podsećajući na neraskidivu vezu između ideologije, društvenih previranja, estetskih preokupacija i individualnog/bendovskog izraza. Rat u Jugoslaviji pomenut je u sva četiri filma: u „Mom zanatu“ tek ovlaš, u „Nebeskoj temi“ ponajviše u kontekstu Divljanovog odlaska u Australiju, dok u „Tusti“ doprinosi definiciji Idijota kao „benda bez nacionalnog predznaka“ i podvlači probleme sa kojima se takva skupina suočavala tokom zaoštravanja nacionalnih konflikata. „Kao da je bilo nekad“ odlazi korak dalje, koliko zbog konkretne reakcije članova EKV-a na ratna zbivanja (Rimtutituki i drugi anti-ratni angažmani Milana Mladenovića), toliko i zbog rediteljeve odlučnosti da ukaže na gorepomenutu društveno-umetničko problematiku. Upravo u tome treba tražiti jednu od osnovnih vrednosti Vesićevog dokumentarističkog rada na temu (post)jugoslovenske muzike.

OD OPŠTEG KA POSEBNOM

Kada se snima omaž opšteprihvaćenom umetniku, opšta mesta su neizbežna, kako u „Nebeskoj temi“ priznaje Momčilo Rajin, stručnjak za jugoslovenski Novi talas. U većini ovakvih ostvarenja, čuće se „on je jedan jedini“ ili „bio je jedan u milion“. Ukoliko se teži slavljenju muzičara te izgrađivanju ili održavanju njihovog mita, hvalospevi i mistifikacija gotovo da se podrazumevaju. Tako se na platnu slavni pevači i instrumentalisti jasno profilišu: Arsen je marljivi kompozitor, Tusta working class hero levo orijentisane Istre, Milan Mladenović elitni stvaralac svog doba, Magi urbana rok-princeza, Vd bubnjarski vunderkind, Bojan Pečar diskretni genije a Vlada Divljan talentovani i neodoljivi dečak sa beogradskih ulica. Prisutna je i komponenta (jugo)nostalgije, kosmopolitizma, „bratstva scene“ kako je to sročio Sejo Sekson u „Tusti“, potkrepljena konkretnim primerima saradnje: Idoli i Film sviraju zajedničku turneju, kolege iz regiona govore o EKV-u, itd.

Iako u Srbiji i Hrvatskoj možda ne tako delotvorno kao u Sjedinjenim američkim državama ili Francuskoj, biografski muzički dokumentarac je i promotivno sredstvo, način da se (ponovo) otkriju oni na kojima se temeljila jugoslovenska scena, očuva sećanja na autore i podstakne radoznalost za njihovu muziku kod kasne generacije Y i generacije Z. On je ujedno i neka vrsta didaktičkog resursa: sa jedne strane svedočanstvo o epohi, društveno-političkoj klimi i umetničkim nastojanjima, a sa druge i neka vrsta onoga što Žerar Ženet u književnosti naziva epitekstom – komplementarno štivo za razumevanje dela i/ili poetike.

Ali kako u srpskim okvirima kreativnije pristupiti dokumentarcima o slavnim muzičarima? Kako izbeći hronološki životopis, informativno-anegdotalnu postavku? Imaju li domaći autori privilegiju američkih kolega da inovativnije obrade materiju? Može li se naći dramaturški trik, poput onog sa Morisonovom vožnjom u „When You’re Strange“, otkriti ovdašnja inherentno filmična tema nalik „Searching for Sugar Man“? Poput priče, za mejnstrim svakako previše radikalne, o Satanu Panonskom, ili široj javnosti nedovoljno poznate brazilske faze Mitra Subotića Sube? Kroz jedan odnos („I Called Him Morgan“, „Marianne & Leonard: Words Of Love“), epizodu ili aspekt („The US. vs. John Lennon“) tematizovati i problematizovati životopis i zaostavština muzičara?

Bez obzira na skromnije produkcijske uslove i manjak bombastičnih holivudskih narativa, u narednim godinama takve filmove možemo da očekujemo i u Srbiji. U tom smislu se ova (duga) inicijalna faza muzičke dokumentaristike može razumeti kao osnovna literatura, pripremanje terena za filmove sa određenom vizurom, specifičnim uglom, hrabrijim umetničkim postupcima.

 

Svi tekstovi odražavaju isključivo stavove autora i ne predstavljaju stavove Filmskog centra Srbije, kao ni NFC Filmarta. Filmski centar Srbije i NFC Filmart se odriču odgovornosti za sve upotrebe informacija koje su u njima sadržane.