SRB ENG

SJAJ I BEDA GASTRABAJTERSKOG ŽIVOTA

Kritika filma „Sumrak u bečkom haustoru"

26. mart 2020. | Autor: Jelena Jovanović



NASLOV FILMA: Sumrak u bečkom haustoru

SCENARIO I REŽIJA: Mladen Đorđević

ULOGE: Darko Markov, Milenko Radosavljević, Goran Pavlović, Vladica Milosavljević

TRAJANJE: 110

DRŽAVA: Srbija

GODINA: 2019.

Nakon sirovog dokumentarca Made in Srbija (2005), koji otvara vrata domaće porno industrije čiji su se zaposleni okupili kako bi zaradili koji dinar, i filma Život i smrt porno bande (2009), Mladen Đorđević, „veteran“ kada je magična upotreba naturščika u pitanju, predstavlja još jedno autentično i živopisno ostvarenje za one sa nešto većim emotivnim kapacitetom – „Sumrak u bečkom haustoru”.

Film „Sumrak u bečkom haustoru“ radnju smešta u Beč u trenutku kada austrijska vlada uvodi nove poreze taksistima, u skladu sa politikom koja podrazumeva i smanjenje socijalnih davanja. Paralelno sa novim nametima koji u najvećoj meri pogađaju ljude poreklom sa Balkana, budući da se veliki broj njih bavi upravo taksiranjem, otežavajući im život i ugrožavajući im budućnost u Austriji, održava se manifestacija, u prisustvu visokih austrijskih zvaničnika, sa ciljem svečanog obeležavanja pedeset godina od dolaska prvih radnika sa teritorije čitave nekadašnje SFRJ. Promenjene okolnosti i nova situacija u kojoj se junaci nalaze, dovode do preispitivanja gastrabajterazašto onda ne životariti u domovini? Gastrabajter, termin najčešće upotrebljavan za ljude poput Darka i njegovih prijatelja, odnosi se na strane radnike koji su šezdesetih i sedamdesetih godina organizovano otišli na p r i v r e m e n i rad u Nemačku (Zapadnu) ili Austriju zbog nestašice nekvalifikovane radne snage obavljajući poslove koje lokalno stanovništvo nije želelo, za novce dovoljno velike da kupe napuštanje svega do tada poznatog. Ali „nisu (ni naši ni njihovi) očekivali da će tu i ostati“. Upravo su to Darkove reči koje otvaraju film, dok se smenjuju slike sa živopisnog „gastrabajterskog“ groblja sa ponegde ostavljenom hranom kraj spomenika za dušu pokojnika.

Darko, Milenko i Goran su vrhovni Srbi (termin koji je Markov skovao) i njih, pored zajedničkog posla u taksi službi, povezuje i Vladica kod koje dolaze na gatanje. Vladica je zaposlena kao čistačica kojoj kolega sa posla na radnom mestu ne pridrži vrata pri ulasku u firmu, čak iako potrči. Ona je, za njih, samo nevidljiva čistačica. Kroz ovu minijaturu, a u svetlu raskošnih proslava obeležavanja pola veka od dolaska radnika pompezno propraćenih medijima, Đorđević daje definiciju licemerja na koju ne ostajemo ravnodušni. Međutim, po završetku radnog vremena Vladica postaje vrhovni mag i glavna savetnica ovih Srba u tuđini sa neobično svakodnevnim pričama. Ona uklanja uroke koje pronalaze podmetnute u kućama, saliva olovo kako bi glavobolja koja je posledica zle magije prestala, uz pomoć karti čita budućnost, predviđa razmirice partnera i baje nad medom koji rasteruje zle misli. Ko su vrhovni Srbi? Darko je autor dramskih tekstova u kojima on, okupljajući oko sebe grupu glumaca amatera, priprema predstave u kojima govori o rastrzanosti između postojbine i doma, svom doživljaju Beča i doživljaju njega od strane njegovih u domovini. Ono što samo hrani Darkovu porodicu i njega, kao umetnika, jeste taksiranje.

Beskrajno šarmantni Milenko Radosavljević u 110 minuta, koliko traje film, postaje otac deteta, ali ga ubrzo i napušta nova supruga iz Rusije, odvodeći njihovu ćerku. Ipak, Milenko na kraju pronalazi svoju sreću budući da postaje vrač, poput Vladice, njegove „glavne mentorke“ koja ga je, zapravo, i koštala braka. Treći vrhovni Srbin je Goran kod koga je nostalgija za rodnom grudom, ma koliko bila ona zapuštena pa čak i neugledna, lepša od svih blještavih ulica hladnog mu Beča. Naši junaci su u svom Beču građani drugog reda, a u svojoj Srbiji meta zajedljivih komentara. Stranci i u tuđini i u zavičaju, iako je ta tuđina samo uslovna odrednica, ne baš sasvim realna iako emotivno istinita, budući da je to mesto i okvir njihove svakodnevice. Oni – nigde svrstani, nepripadajući.

Dosta je zanimljivo to da Darko Markov nije zadovoljan u potpunosti Đorđevićevom realizacijom, tačnije porukom koju film „Sumrak u bečkom haustoru“ šalje. Naime, Markov u svojim knjigama, kako i sam ističe, na umetnički način prikazuje život u Beču koji sačinjava ljubav, posao, rad u amaterskom pozorištu, bolest, tuga, razmirice i na kraju, komunikacija sa Bogom. Markov takođe zamera Đorđeviću preterano potenciranje nedovoljnog stepena integracije i predstavljanje gastrabajtera kao marginalaca koji svoje životne odluke donose kod vračare budući da je ona pogon filmske priče, što u knjizi nije slučaj. Bilo kako bilo prava istina je da je „Sumrak u bečkom haustoru“ unikatan, atmosferičan, iskren, vickast, topao i u potpunosti uspeo film koji uklanja formalne granice između dokumentarne i igrane forme, te koji kao takav, nikako ne bi trebalo propustiti. Najupečatljivije su sirove scene veselja kom Goran u svom selu prisustvuje, pesma, te energija okupljenih koja se tako lako prenosi na publiku, klanje petla baš kao i urnebesna Milenkova potraga za skrivenim porodičnim blagom. Ove scene odišu onim iskonskim i iskrenim. To su scene koje nisu konstruisane već koje su život kakav jeste. Odeća prljava od mulja reke u koju ulazi Goran, njegove oči prepune emocija dok stoji kraj vatre sa meštanima svog sela, poveravanje i teskoba lokalnih malih poljoprivrednika zbog minimalnih subvencija države za njihovu delatnost pa istovremeno strah u očima drugih jer je ta izjava zabeležena pa je neko gore može čuti. Zbilja kao takva. Sa druge strane tu su i scene u kojima Darko neuverljivo oponaša već doživljene (i ne toliko uzbudljive) situacije, poput organizovanja probi za predstavu po podrumima ili razmirice sa suprugom oko prevare. Ove scene, u odnosu na ostatak filma, najpribližnije su dramatizacijama slabog kvaliteta kakve se snimaju za potrebe televizijskih emisija. Ove konstrukcije, kada sagledamo čitavo delo u celini, remete homogenost, ali su u manjoj meri zastupljene u filmu. Tek toliko, ali opet dovoljno da poremete empatiju koju razvijamo prema junacima. Đorđević je morao biti oprezniji budući da se opredelio za veoma specifičan format koji u najvećoj meri zavisi i održiv je samo dokle u njega publika veruje. A publika prestaje da veruje kada čuje deklamovanje (i ispravljanje) napamet naučenih replika koje razmenjuju Darkov i njegova supruga. I… magija koju Goran i Milenko uspostavljaju prestaje. Shodno tome, ispravnije je govoriti većim delom o konceptu nego o formalnom scenariju koji je ispoštovao zanatska pravila što je za ovakvu formu očekivano i prirodno.

Budući da je „Sumrak u Bečkom haustoru” neuobičajen film, primarno zbog svoje nedefinisane orijentacije prema igranom odnosno dokumentarnom filmu, jasno je da ovi junaci od krvi i mesa otvaraju vrata svojih pravih domova, odeveni su u svoje „kostime” i pevaju baš svoju omiljenu pesmu. Nema potrebe za bilo kakvim stilizacijama kada se izabere subkultura, junaci i priča koja u svom filmskom trajanju, iako zaokružena, jeste samo delić sjaja i bede koja „krasi” gastrabajterski život.

Jedna od prvih slobodnih asocijacija većine na pomen gastrabajtera su gipsani lavovi na kapijama od balustera koje omeđuju seosko dvorište unutar koga se nalazi višespratna kuća koju vlasnik retko posećuje. A šta se krije iza toga? Kriju se neki Darko, Milenko i Goran. Vredni ljudi koji danonoćno rade teške i slabo plaćene poslove. Za njih su rezervisana zanimanja koja nijedan Austrijanac čak ni ne razmatra. Oni ih pošteno i savesno obavljaju. Kazaljke na cajgeru belog Mercedesa ne mogu da skriju kilometražu, te sate i sate slabo plaćenog rada. Rada koji ih jedva održava. Rada koji tek jedva isplaćuje stančić u predgrađu, daleko od Beča kakav mi poznajemo. Tamo negde dalje, gde su haustori mračni. Đorđevićevi junaci su međusobno povezani i provode slobodno vreme usmereni samo jedni na druge. Oni se međusobno venčavaju, vesele, rade i pomažu. U toj tuđini oni ni posle skoro čitavog radnog veka nemaju nikog drugog svog do drugog gastrabajtera, sličnog njima.

Mladen Đorđević je dobitnik Politikine nagrade Milutin Čolić za reditelja najboljeg filma u većinski srpskoj produkciji na FEST-u, kao i nagrade publike za najbolji evropski film u Glavnom takmičarskom programu koje je „Sumrak u bečkom haustoru“ potpuno zasluženi dobitnik u konkurenciji. Nadajmo se da na naredni film Đorđevića nećemo morati da čekamo deset godina već da ćemo se videti na dobro poznatom mestu, budući da je premijera novog filma „Prvi maj” najavljena za 2021. godinu.

Svi tekstovi odražavaju isključivo stavove autora i ne predstavljaju stavove Filmskog centra Srbije, kao ni NFC Filmarta. Filmski centar Srbije i NFC Filmart se odriču odgovornosti za sve upotrebe informacija koje su u njima sadržane.