SRB ENG

Srećan Božić, Yiwu: Realna kineska svakodnevica

Intervju s rediteljem Mladenom Kovačevićem

04. februar 2020. | Autor: Mina Stanikić



Mladen Kovačević ima novi film: Srećan Božić, Yiwu (Merry Christmas, Yiwu). Premijerno prikazan na upravo završenom Internacionalnom filmskom festivalu u Roterdamu u selekciji Bright Future, Srećan Božić, Yiwu bavi se ili bolje reći posmatra radnike fabrika novogodišnjih ukrasa u (za kineske standarde u malom gradu) Jivu, južno od Šangaja. Centralni likovi Mladenovih prethodnih filmova (Anplagd, Zid smrti i tako to, 4 godine u 10 minuta) bili su manje ili više poznati, ali uvek lokalni, iz Srbije, pa se portret svakodnevice kineskog radnika čini kao neobičan izbor. Međutim, ispostaviće se da je Mladen bio na tragu priče o Kini  –

Već neko vreme sam tražio priču o Kini, premisu koja bi mi omogućila da se bavim svakodnevicom ljudi u Kini i vrlo realnoj, običnoj Kini, a ne kuriozitetima, kao što to većina dokumentarnih filmova o Kini jesu. Znao sam da odlazimo u prostor gde za nas postoji  jezička barijera, i da stoga ta priča mora da bude filmski eksplicitna, da može organski i prirodno da se ispriča, bez previše dramaturških manipulacija i komplikovanih narativa, a da pritom postoji neka emocionalna veza i relevantnost za nas zapadnjake. Kada sam čuo za Jivu, kockice su se nekako uklopile. To je grad gde ima više od 600 fabrika novogodišnjih ukrasa, više od dve trećine ukrasa za ceo svet se proizvede tamo, a mi imamo poseban odnos prema intimnim praznicima poput Božića i Nove godine. Činilo mi se kao nešto što mi iz zapadne perspektive možemo da analiziriamo posmatrajući živote ljudi koji proizvode nama prepoznatljive ukrase .

Jivu se pak sasvim slučajno nametnuo kao logičan izbor.

Kineski novinar mi je Jivu usputno pomenuo u razgovoru. Poznato je da se u Jivu nalazi najveći svetski veletrgovinski centar sa 75.000 prodavnica, a novogodišnji ukrasi su samo jedan mali deo toga. Priče o Jivu su se pojavljivale u evropskim časopisima poput Gardijana, to nije bila nikakva tajna, ali sam ja prosto usput čuo. Međutim, ti tekstovi su se upravo bavili kuriozitetima, ciframa i statistikom, što mene nije zanimalo.

Insert iz filma Srećan Božić, Yiwu

Srećan Božić, Yiwu opservacijski pasivno prati radnike fabrika novogodišnjih kugli, svetlećih irvasa, kostima Deda Mraza, plišanih Sneškova, na poslu i van posla, sa distance hvatajući intimne momente u rutinskoj svakodnevici. Na pitanje kako su od preko 600 fabrika u Jivu izabrali baš ove fabrike i baš ove likove, Mladen kaže –

Imali smo lokalne producente, tačnije filmski servis i fiksere koji su se bavili istraživanjem. Nisu pronalazili likove, ali su predlagali lokacije i fabrike gde bismo mogli da snimamo. Ušli bismo u fabriku i ja bih se prošetao sa prevodiocem koja je ustvari više bila asistent reditelja; njena je uloga sve više rasla jer ja nisam mogao da komuniciram sa likovima. Na licu mesta bi se osetilo gde postoji potencijal za priču, videli bismo da grupice ćaskaju, da postoje momak i devojka ili sestre, porodica sa detetom. U filmu ne postoje intervjui, samim tim je neophodno da likovi imaju međusobno nekakvu interakciju, kako bi njihovi lični narativi mogli da postanu deo filma. Razgovorili bismo sa njima šta se događalo u njihovim životima prethodnih dana, šta planiraju sledeće nedelje, o njihovim ličnim dramama, planovima. Ukoliko bi se učinilo da su to zanimljivi likovi, počeli bismo da ih pratimo. Bilo je dosta više likova nego što se našlo u filmu, prva verziija filma je trajala nekoliko sati i bila je dosta komplikovana sa puno narativa.

Insert iz filma Srećan Božić, Yiwu

Film ima fragmentarnu strukturu, a svaki od fragmenata posvećen je jednoj fabrici i u njoj nekim likovima više; fragmenti se nižu bez posebne međusobne veze, osim veze na nivou proizvodnje novogodišnjih ukrasa – vidimo fabriku koju vodi porodica i ujedno je čitava zaposlena u njoj, radnicu i radnika sa ljubavnim problemima, menadžera koji nije siguran da će uspeti da isporuče dovoljno ukrasa na vreme. Međutim, film uspeva da teče, da formira celinu i da se narativno zaokruži vraćanjam na neke od likova na kraju filma.

Svesna dedramatizacija i bežanje od usiljenog narativa nose sa sobom opasnost rasplinuća i pretvaranja u ništa. Bilo je rizično jer imamo nekoliko zasebnih narativa i vraćajući se u te narative na kraju filma na neki način se opraštamo sa likovima – to ume da bude problematično, jer se stvori utisak više krajeva, ali činjenica je da ni mene ni ekipu sa kojom radim konvencionalni film ne interesuje, uvek je prisutan neki nivo eksperimenta, nekad vrlo očigledan u formalno vizuelnom smislu, nekad više u kontekstu dramske strukture.

Suprotno očekivanjima, atmosfera u fabrikama ne deluje tlačiteljska, već čak – prijatna, iako je primetno da nivo prijatnosti značajno varira od fabrike do fabrike. Mladen atmosferu u fabrikama objašnjava standardom koji je u Kini poslednjih godina značajno porastao, navodi da su radnici plaćeni nekoliko puta više nego u Srbiji, da mogu da priušte najnovije Ajfone, kao i da su oglasi za poslove u fabrikama sa platama između 600 i 1.800 evra bili jedna od prvih stvari koju je zapazio kada je došao u Jivu. Ekonomski aspekt rada u Kini, međutim, nije bio fokus ovog filma.

Atmosfera u ovim fabrikama je prijatna u tom smislu da su radnici slobodni da mogu da rade koliko im se radi, najčešće su plaćeni proporcionalno tome koliko proizvedu, neki će da rade 8, neki 10, neki 12 sati, ali imaju pauze, ručkove. Ljudi često dolaze iz istih udaljenih regiona Kine, zajedno dolaze čitave porodice, ili grupe prijatelja i u tom smislu je opuštena, čak porodična atmosfera. Ipak, teško se oseti u filmu da je Jivu grad u kom se leti temperatura približi 40-tom podeljku, upravo kada je pik proizvodnje novogodišnjih ukrasa jer poslednje isporuke za zapadne zemlje idu krajem oktobra. U fabrikama je leti daleko od prijatnog, osećaju se hemijska isparenja od boja i plastike, a u onim fabrikama gde su uslovi najteži rade stariji ljudi jer mladi zbog postojanja mogućnosti da rade druge stvari biraju fabrike gde je atmosfera prijatnija. To se i vidi u filmu, fabrika u kojoj radi grupa mladih ljudi koja odlazi na karaoke je u potpunosti klimatizovana, oni proizvode krpene lutke i ne osećaju muku fabričkog života.

Potpuno odsustvo interakcije protagonista sa kamerom deluje gotovo nestvarno, stiče se utisak nepostojanja kamere koja poput savršeno neupadljivog uljeza beleži intimne razgovore i momente radnika. Upravo zbog tema o kojima govore, poput ljubavnih jada, finansijskih konstrukcija, budućnosti dece, sloboda likova pred kamerama deluje čak veštačka. Mladen objašnjava:

Moj pristup je manje više i inače takav, opservacijski, naravno, uz neke neophodne intervencije. Ovde je to otišlo korak dalje zato što u toku samog snimanja nisam znao o čemu oni pričaju. Nakon snimanja svakog kadra, prevodilac bi nam prepričao kratko o čemu su razgovarali, ali se neretko dešavalo da ni prevodilac ne razume sve, s obzirom da u Kini ima 200 dijalekata. Integralno su kadrovi trajali izuzetno dugo, nije bilo razloga da zaustavim snimanje u nekom trenutku jer nisam znao u kom smeru ide razgovor. Kamera bi bila toliko statična, da bi se oni zaista zaboravili i ušli u svoje intimne priče bez obzira na nas sa strane. I sam pristup je bio takav da smo se trudili da što manje uznemiravamo njihovu svakodnevicu – svesni smo da smo mi stranci koji je remete, a cilj nam je bio upravo da nju zabeležimo.

Osim što beleži radni deo svakodnevice, u nekoliko navrata kamera ulazi i u intimne životne prostore likova. Mladen kaže da je to bio prirodan sled stvari.

Prvo smo ih snimali u fabrikama i nismo bili sigurni da ćemo ući u njihove stanove, ali kako smo ih upoznavali, stvarao se odnos poverenja, oni bi shvatili da mi ne postavljamo nezgodna pitanja i da ne pokušavamo da snimimo stvari koje bi njima zasmetale. U fabrikama rade cele porodice i često se dešava da se deca koja inače redovno idu u školu ili vrtić motaju po fabrici. Mogli smo da snimamo decu od pet ili šest godina kako slažu novogodišnje kugle, ali oni ne rade u fabrikama i niko ih ne izrabljuje, ona se igraju kod tate i mame na poslu. Brzo smo primetili da bi njima smetalo kad bismo to snimili, jer paranoično misle kako ih zapad vidi, a imaju odnos prema deci koji je mnogo više zaštitinički u odnosu na odnos kod nas. Tako se gradilo poverenje. Na primer, pre scene u kojoj grupa mladih odlazi na karaoke i gde se jedan od likova rasplače dok peva pesmu namenjenu bivšoj devojci, mi smo sa njima proveli veći deo dana, bili smo na roštilju, oni su pili, snimali smo nekoliko sati i na kraju smo odabrali momenat koji se najbolje nastavlja na samu strukturu filma.

Neretko u nastajanju dokumentarnog materijala direktor fotografije jedini ima pristup protagonistima i njihovoj intimnijoj strani, ili reditelj na sebe preuzima ulogu direktora fotografije. Marko Milovanović, direktor  fotografije na Srećan Božić, Yiwu, kaže da se dešavalo, premda vrlo retko, da on sam uđe u privatne prostorije likova.

Mladen je gotovo uvek bio tu, ako ne sa mnom, onda u sobi pored sa ručnim monitorom. Oni koji su osećali poverenje su nas puštali da budemo ceo dan sa njima, da ih satima snimamo, ali bilo je i momenata kad smo ulazili u radničke spavaonice i osetilo se da nisu previše raspoloženi za snimanje, pa bih ušao ili sam ili bismo Mladen i ja postavili kadar i izašli nakon pet minuta. Oseti se da li si poželjan ili ne. Švenkove koji su dugo trajali radili smo na osećaj, često se prepozna emocija likova na licu, iako nismo razumeli o čemu govore.

Marko je na festivalu u Roterdamu bio najzastupljeniji predstavnik Srbije, s obzirom da je bio direktor fotografije i na belgijskom opservacionom dokumentarcu Mother (r. Kristof Bilsen) prikazanom u selekciji Voices, koji je delimično sniman na Tajlandu. Marko je neko vreme živeo u Bangkoku, na obodu siromašne četvrti, gde je primetio da komšija koji mesecima hoda u polupocepanim pantalonama jednog dana dovozi najnoviji džip, ali nastavlja da živi u siromašnom kraju jer mu je tu lepo, iako ima milione. Slično je, kaže, i kod Kineza. Naime, siromašni i skučeni enterijeri i vidno loši uslovi stanovanja radnika u Srećan Božić, Jiwu ne idu u prilog Mladenovom opažanju o zaradama u Jivu.

To su pre radničke spavaonice nego stanovi. Primera radi, gospodin Cu iz filma je vlasnik fabrike, ali uprkost tome živi sa radnicima u spavaonici. Iako smo dosta slični, to je taj moment gde se oni razlikuju od nas, malo su vredniji, malo disciplinovaniji i malo spremniji da se žrtvuju. Gospodin Cu će živeti u radničkoj spavaonici još godinu ili dve dok fabrika ne bude potpuno finansijski stabilna, a onda će gospodin Cu voziti Maseratija. Zaista, nigde u Kini nismo videli više Maseratija i Ferarija nego u Jivu, vlasnici fabrika pre ili kasnije postanu bogati.

Srećan Božić, Jiwu nije film koji svedoči o surovostima radničkog života u Kini kako bi se moglo naslutiti iz premise „opservacioni dokumentarac o radnicima fabrika novogodišnjih ukrasa u Kini“, iako skromni enterijeri nenamerno i sudeći po Mladenovim i Markovim zapažanjima netačno izazivaju umereno sažaljenje. Ovo je film o običnom životu običnog radnika u neobičnoj državi. Za sada nije poznato kada će film biti dostupan u Srbiji.

Svi tekstovi odražavaju isključivo stavove autora i ne predstavljaju stavove Filmskog centra Srbije, kao ni NFC Filmarta. Filmski centar Srbije i NFC Filmart se odriču odgovornosti za sve upotrebe informacija koje su u njima sadržane.