Dobra žena, Otadžbina, Igla ispod praga, Afterparti, Vetar… Sve ove srpske filme poslednjih nam filmskih leta distribuirala je kuća FAME Solutions. Sasvim je prirodno bilo da pozovemo Marka Čkonjevića, osnivača i direktora ove kuće, da nam predstavi omiljene mu domaće filmove svih vremena: „Ako bih pričao o omiljenim domaćim filmovima od svega što sam radio, a radio sam na promociji i distribuciji mnogih, posebna emocija me veže za Sedam i po Miroslava Momčilovića. To mi je nekako prvo što mi padne na pamet kada neko pita, koji domaći film voliš? Sedam priča iz ‘kraja’ koje personifikuju biblijske grehove, duhovito i autoironično tretiraju Novobeograđane ali su isti mah to i priče o svima. Zato je tačan. Naša nesreća je što je još uvek aktuelan. Junake boli to što im tako malo, a ipak dovoljno nedostaje da budu srećni. Ličilo je da će Momčilović biti naš Vudi Alen, a vrhunska podela me dovodi u nezgodnu situaciju da izdvojim bilo koga u glumačkom smislu. I zato ga volim! Svi su dobri! Ako bih morao da izdvojim nekoga onda dve nestvarno talentovane žene koje mi nedostaju u našim filmovima: Nataša Marković i Ljubinka Klarić i Srđan Miletić za kojim takođe vapi naše veliko platno.“
„Druga je Klopka Srdana Golubovića. U mom poimanju stvari taj film je klasik. I dok ovo pišem negde mi se meša Srdanov prvenac, film Apsolutnih sto. I tu sam emotivan, ali je Klopka ipak zreliji film. Drugi film vrsnog autora. Sveden, precizan i surov. Radeći znalački na književnom predlošku mog zemljaka Nenada Teofilovića, Srdan Golubović i scenaristi, Srđan Koljević i Melina Pota Koljević, doneli su srpskoj kinematografiji jedno od dela za diku i ponos. Odlično vođena glumačka ekipa oprobanih talenata posebno Nebojša Glogovac ne ostavlja prostora gledaocu za emotivnu distancu. Ovaj se film ne zaboravlja. To nije jedan od domaćih filmova, to je KLOPKA! Zna se tačno koji je to film!“
„Treći? Koga još izdvoiti? Ima mnogo toga ali meni je najsvežiji Dnevnik mašinovođe. U poslednje vreme bili su retki filmovi koji su baš filmovi. Sve nešto, te ‘dajdžest’ serije, te oslanjanja se na prethodni film istog autorskog tima i slično… Ova crnohumorna priča (mislim da se vidi da volim malo tamniji humor i prezirem bilo što je na prvu loptu) o razumevanju, prijateljstvu, ljubavi u stvari je jedno diskretno podsećanje da, koliko god nama naša muka bila velika, možda nama nije najteže, i da oko nas žive ljudi koji ponosno nose svoj krst. Kao i prethodna dva filma o kojiam pisah, ni ovaj nema promasaj u glumačkoj podeli, a i kako bi? Radović i Ristovski ne rade prvi put zajedno i kao tandem su u ovoj priči odlični domaćini svojim kolegama. Tu su se svi dobro osećali dok su radili jer se to oseća u publici koja jednako uživa u gledanju.“
„I, naravno, special mention goes to: Tehnotajz: Edit i ja Alekse Gajića! Zašto? Zato što zaslužuje.“
Z. J.