Kritika filma Baci se na pod

NASLOV FILMA: Baci se na pod

SCENARIO I REŽIJA: Nina Violić

ULOGE: Goran Bogdan, Nina Violić, Bruno Frketić Bajić, Lee Delong

TRAJANJE: 97’

DRŽAVA: Hrvatska

GODINA: 2022.

Koristeći se strukturom Kurosavinog Rašomona, film hrvatske autorke Nine Violić Baci se na pod, prikazan na ovogodišnjem FEST-u u okviru programa FEST specijal, prikazuje tri različita gledišta na poslednje poslepodne pre raspada tročlane porodice kojoj u goste dolazi luckasta očeva tetka iz Amerike.

Prva, perspektiva sina Igora (Bruno Frketić Bajić), predstavlja pletenicu njegove percepcije realnosti i bujne, zaigrane mašte. Stvarnost, u kojoj vlada osetna napetost i u kojoj se umesto punih razgovora čuje samo mumlanje odraslih dok se Igor krije ispod stola, isprepletana je sa doživljajima dva malena „praška“ u stop-motion animaciji. Avantura u kojoj se, od geneze iz kolektivnog tela prašine, dva komadića daju u beg od creva usisivača pokriva teme usamljenosti, prijateljstva, podrške i smrti. Animacija je precizno izvedena, a likovi napravljeni sa izuzetnom pažnjom. Ovaj igrokaz upotpunjen je dečakovim glasom, čije su blage promene dovoljne da jasno uspostave razlike između likova. Svaka replika je izgovorena spontano i prirodno, kao da je scenario oblikovan dečakovom izvedbom. Scene su pune humora i lakoće koja se brzo izgubi povratkom u „realnost“. U kutiji u kojoj je svet toliko živahan i šaren nalaze se samo jedna mrtva buba i malo paperjaste prašine, zbog koje dečak kašlje i ima blagu alergijsku reakciju. Sa pojavom tetke Megi (Li Delong), igra postaje još uzbudljivija i soba se pretvara u divlji zapad. Kada se prašina kaubojskog okršaja slegne, saznajemo da se roditelji rastaju i da je dečak toga svestan.

Nakon perspektive sina slede priče neimenovanog para, prvo muža (Goran Bogdan), zatim žene (Nina Violić). Na prvi pogled bez egzibicija poput animiranih sekvenci, preostale dve priče su prepune sitnih postupaka koji potpuno menjaju likove muža i žene. Otkrivanjem vremenskih niša kojima nemamo pristup u prvoj priči, stvara se celovita slika. Iako izgleda kao da su neke scene jednostavno snimljene iz više uglova, to nije slučaj. Prikazan je isti događaj, ali ne i doživljaj. Autorka odbacuje ideju sveznajućeg vizelnog pripovedača i daje uvid u to kako ljudi pojedinačno percipiraju sebe i na koji način to menja njihovo okruženje. Muž u svojoj priči sebe vidi kao dobrog i prezauzetog oca koji sam mora sve da uradi ne bi li porodicu održao na okupu, dok je žena iz njegove perspektive bezmalo katatonična i treba joj stručna pomoć. U ženinoj priči ona je na trenutke besna i pasivno agresivna, dok prikuplja samopouzdanje. U drugim momentima je uplašena i skrhana, jer svaki neočekivani pokret muža predstavlja pretnju. Postavka onemogućuje gledaocu da zauzme stranu. Potpuno je jasno šta je uzrok raspada porodice, bez prostora za učitavanje. Likovi su sami sebi advokati i krivac ne uspeva da se odbrani. Jasno je da je kriv muž. I pored toga što dobija prostor da predstavi svoju stranu priče, on je čak i kao najbolja verzija sebe infantilan i pokušava da problem reši neadekvatnim sredstvima. Autorski postupak da se istina ne relativizuje sproveden je precizno, uz ogromnu pažnju posvećenu i najsitnijim detaljima, od postavke i kretanja kamere do izbora sadržaja koji će likovi pratiti u trenucima samoće (muž crtane filmove, a žena ljude na krovu susedne zgrade).

Pored Igora, nepromenjiva u ovoj jednačini je i tetka Megi, nežna prema svakom članu porodice bez izuzetka, nepresušan izvor gegova i pozitivne afirmacije koja očigledno dolazi iz bolnog mesta. Izgovaranjem nekih replika na engleskom a nekih na krnjem hrvatskom samo se pojačava osećaj njene potrebe za pripadanjem i razumevanjem. Sjajno odabrana Li Delong nikada nije nametljiva. Njena pojava nosi osećaj distance i začudnosti, ali i funkcioniše kao svojevrstan carte blanche za mnogostruka tumačenja gledalaca, neopterećenih predrasudama koje bi odvlačile pažnju sa samog filma, a išle bi uz izbor bilo koje glumice iz regiona (kao što je to bio slučaj sa izborom Mikija Manojlovića za ulogu Strica u istoimenom filmu).

U središtu drame, čeka nas dobro poznato lice. Zna li Goran Bogdan koliko mu je očeva u špilu ostalo da odigra, pre nego što ih promeša i krene ispočetka? Za sada izgleda kao da će doveka izvlačiti nove, makar iz rukava. Uz Bogdana, koji uspešno vlada sitnim postupcima tumačeći lik čoveka-deteta i ekspresionistički napadno stvara lik manipulatora-zlostavljača, i Nina Violić je na svakom planu inventivna. Kadar odiše kreativnom kontrolom, polazeći od scenarija do igre pred kamerom, i to sve zahvaljujući njenoj sposobnosti skakanja iz uloge u ulogu. Ako na trenutak uspemo da zanemarimo njene role scenaristkinje i rediteljke, ostaje nam glumački poduhvat u kom Violić predstavlja tri verzije istovremeno poznate i nepristupačne žene, od kojih svaka poseduje istančan privatan i dinamičan unutrašnji život. Između njih, Bruno Frketić Bajić u ulozi Igora održava savršen balans spontanosti i kontrole, koji je izuzetno teško naći kod mladih glumaca. Upravo je njegova igra ono što najviše zasmejava, ali i najviše boli.

Saradnja direktora fotografije Vanje Černjula i montažera Vladimira Gojuna svoje najbolje momente duguje skoro neprimetnim vezovima između priča, što ne bi bilo moguće bez dobro uspostavljenog i kontrolisanog tempa kroz ceo film. Najzad, pesma „Pas sa plastičnim plaštom“ grupe TBF u Baci se na pod pojavljuje se kao neophodno olakšanje u ključnim trenucima, ujedno zaokružujući i karakterizacije kompleksnih likova. Vesela i bez određene poente, pesma će ostati dugo uz gledaoce, više kao meko ćebe nego kao plastični plašt.

(Naslovna fotografija iz filma Baci se na pod objavljena je uz odobrenje press službe FEST-a.)