Kritika filma Jahači

NASLOV FILMA: Jahači (Jezdeca)

REŽIJA: Dominik Mencej

SCENARIO: Boris Grgurović, Dominik Mencej

ULOGE: Nikola Kojo, Timon Sturbej, Petja Labović, Anja Novak

TRAJANJE: 110’

DRŽAVA: Slovenija, Hrvatska, Srbija, Bosna i Hercegovina, Italija

GODINA: 2022.

Jahači su odgovor na pitanje kako izgleda slovenačka nostalgija za krajem devedesetih. Debi film Dominika Menceja i scenariste Borisa Grgurovića prikazan na Sarajevo Film Festivalu stavlja na probu dugogodišnje prijateljstvo i traženje sebe postavlja kao dualnost – jedinstveno odredište naspram večitog lutanja.

Tomaž (Timon Šturbej) i Anton (Petja Labović) su najbolji prijatelji odrasli na selu u severoistočnom delu Slovenije. Dok Tomaž ima reputaciju dobrog momka i vrednog radnika koji sa majkom (Nataša Matjašec Rošker) čisti podove crkve, uklanja korov sa groblja i popravlja motokultivator za sveštenika u svojoj maloj garaži, Anton je naizgled buntovnik bez razloga, seoski poštar koji ni taj posao ne može da obavlja bez poteškoća.

Život na selu je miran, predvidiv, bez uzbuđenja i jedini izvor radosti za momke su vožnje mopedima marke Tomos koji simbolizuju njihovu slobodu – nejaku ali bučnu. Direktor fotografije Janez Stucin u saradnji sa rediteljem uspeva da nam prikaže seosko okruženje kao svet koji je idiličan koliko i klaustrofobičan.

Nakon što pogledaju film Denisa Hopera Goli u sedlu (Easy Rider, 1969), momci odluče da modifikuju svoje mopede tako da izgledaju kao motori koje voze likovi iz Hoperovog filma i krenu u vikend avanturu. Poput Golih u sedlu, Jahači mapiraju prostore Slovenije i Hrvatske 1999. godine, polazeći od malog sela do Ljubljane, a kasnije i do mora. Pri promeni lokacija se u kraćim montažnim sekvencama, smenama arhitekture i prizorima kuća ili zgrada jasno prate i promene u likovima koje postaju evidentnije kako se sve više udaljavaju od polazišne tačke. Ali možda preciznije od prostora, Jahači oslikavaju ljude. Svet kroz koji likovi prolaze je, nasuprot Hoperovoj Americi šezdesetih, pun povučenih, mirnih ljudi, bilo da su oni rejveri u noćnom klubu, seljaci u maloj kafani ili bajkeri opakog izgleda na moto-skupu, koji ne ulaze u konflikte ako nisu direktno isprovocirani. Jedina konfliktna ličnost je Anton, koji se ne pronalazi ni u jednom prostoru niti sa jednom grupom i osuđen je na večito, usamljeno lutanje. Tomaž, progonjen krivicom jer je napustio majku na Uskrs inertno prati prijatelja bez osude i preispitivanja.

Ono što bi takvu dinamiku odnosa trebalo da poremeti je uvođenje Ane (Anja Novak), mlade odbegle časne sestre, koja postaje osvajački cilj za Antona i predmet Tomažove fascinacije. I pored njene objektivne nezainteresovanosti za obojicu, ona će biti jedan od okidača sukoba.

Prizor iz filma Jahači

Film je prožet Tomažovim priviđenjima i sećanjima, potkrepljenim njegovom religioznošću i duhovnošću. Scena koja se ističe glatkom montažom i živim kretanjem kamere koje nas „uvlači“ u Tomažov unutrašnji svet je sećanje na oca. Jasno povezivanje asocijacija (četinari – nos – prazno kupatilo – kolonjska voda Pino Silvestre – šišarke) upečatljivo dočarava osećaj gubitka ali i sveprisutnost voljene osobe.

Pohvale zavređuje zvučna slika filma, koja ambijentalnim zvukovima, nežnom muzikom i doziranim brujanjem mopeda pospešuje romantizaciju vožnje kroz dopadljive predele. Samo Jurca nam tako predstavlja pitom i umirujuć zvučni svet, a takvo se osećanje prenosi i na celi film. I pored priča o kraju milenijuma i Y2K slomu bankarskog sistema, pažnja se posvećuje mogućnosti života u svetu bez granica. Svaka neprijatnost je namerno ublažena scenarističkim i rediteljskim izborima, tako da ceo film deluje kao selektivno sećanje. Drugim rečima, u kadru nema mesta za smrt i nasilje.

Nikola Kojo igra starog bajkera Petra – vodiča, očinsku figuru koja jahače inicira u svet motociklista. Ovaj izbor za ulogu bajkera dolazi kao mač sa dve oštrice. Popularnost i glumačke sposobnosti Nikole Koja sigurno će doprineti vidljivosti filma na domaćem tržištu. Sa druge strane izuzetno je teško poništiti glumca u ulozi. Nažalost, nisu dovoljni ni upečatljivi detalji na kojima se gradi lik poput njegovih tetovaža, Isusa koji viri iz okovratnika, šimpanze sa mitraljezom ili tužne priče o ocu mornaru.

Traženje očinske figure ili njegovog prisustva prevladava filmom. Tomažov otac je umro, Anton ga nikada nije imao, stari bajker je samo surogat koji tu ulogu ne može u potpunosti da ispuni. Pa i sam Goli u sedlu postaje nedostižni idealni predak ovom filmu. Za razliku od svog fatalističkog duhovnog pretka, Mencejevo ostvarenje je proizvod generacije rođene ili odrasle devedesetih, bogat nostalgijom, bez osećanja opasnosti. Film kao lepo sećanje koje nikad nismo imali.