NASLOV: Žurnal o Želimiru Žilniku SCENARIO I REŽIJA: Janko Baljak TRAJANJE: 90' ZEMLJA: Srbija GODINA: 2021.
„A mi ne možemo bez drugih ljudi. Ljudi oko reditelja, iza kamere i ispred kamere. Mi smo uvek jedan kolektiv, koji mora da razume energiju, znanje i talenat svih drugih ljudi. Kada reditelj kaže da prikazuje svoj film, to je poluistina. Tu se radi o filmu njega i njegove ekipe“.[1]
„Pravim filmove zato što još uvek nismo u komunizmu. Pravim filmove da bih ukazao na brojne stvari koje treba da uradimo da bismo stigli tamo. Ne interesuje me umetnički film. Kad je reč o dokumentarnom filmu, nemamo vremena da pričamo o umetnosti. Dokumentarni film je , prvenstveno, mogućnost data muškarcu, ženi, ili detetu da prenesu u jednom dahu bol u stomaku, koji očito nije njihova privatna stvar. Ova „mogućnost“ je zapravo osetljivost srebro-bromida na svetlo, a skoro sve ostalo ostavljam likovima kojima se bave moji dokumentarci“.[2]
-…krupno? (-) Ja sam Želimir Žilnik, imam 28 odina, 72 kile, 166-67 visok, pravnik po zanimanju, bavim se filmom, imam jednu ženu, jedno dete, stan 48 kvadrata, dvosoban, prosečni prihodi 200-300 hiljada mesečno. Ovakav film sam već jednom, pre godinu-dve, pravio, međutim, ovakvih ljudi ima stalno.[3]
Praviti film o Želimiru Žilniku znači praviti jedan od filmova (postojećih i budućih) koji se bave likom i delom ovog reditelja, svesno se upuštati u rizik pričanja priče koja unapred preti da bude nedovršena. Ova početna instanca govora o Žilniku određena je figurom reditelja koji u ovom slučaju figuriše i kao glavni akter, čija šest decenija duga karijera broji više od 60 naslova autora koji je inspirisao stotine kritičkih i naučnih tekstova, monografskih studija, više izložbenih postavki, retrospektiva, održao stotine javnih predavanja. Želimir Žilnik se tako ispostavlja kvantitativno i kvalitativno neuhvatljiv, što unapred uslovljava da svaki film o Žilniku, bude uvek najpre o Žilniku, pa tek potom film sopstvenog autora.
„Žurnal o Želimiru Žilniku“ Janka Baljka, sasvim svesno i otvoreno prihvata tu činjenicu kao nešto što mu ide u prilog, nastojeći da uspostavi pravu meru pristupa, odabira materijala i odnosa između ponavljanja onih dobro znanih detalja Žilnikove biografije i onih tek otkrivenih javnosti. Specifičan kontekst koji prati nastanak i razvoj filma Janka Baljka obuhvata nekolicinu faktora koji se mogu smatrati i merom pravog trenutka sagledavanja „planete Žilnik“ (inače, radnog naslova Baljkovog filma). Ti faktori uključuju svojevrsno neformalno obeležavanje pedesetogodišnjice Žilnikovog prvog dugometražnog filma, ujedno i dobijenog sudskog procesa i Zlatnog medveda u Berlinu, retrospektivni poduhvat u vidu izložbe „Građani iz sjene u Beču“, a najznačajniju podudarnost čini nedavno otkriće kopija cenzurisanog filma „Sloboda ili strip“ koje je otvorilo mogućnost da dati film konačno bude montiran posle 50 godina.
U skladu sa poslednjim, narativ filma počinje od jasno naznačene intencije uspostavljanja dijaloga između dva autora, koji se najvidljivije očitava kroz sukcesivno ređanje (dijalog) sekvenci arhivskog i snimljenog materijala, suptilno usmeravajući fokus ka tematizaciji rekonstrukcije nedovršenog filma. U tom smislu, „Žurnal o Želimiru Žilniku“, predstavlja i jasnu tematizaciju filma o filmu, pridodajući generički uslovljenoj metafilmskoj dimenziji ovog dokumentarca, neplanirane metatekstualne i paratekstualne komentare koji su publici obznanjeni na dan beogradske premijere na Festivalu autorskog filma, ujedno učvršćujući narativ kao priču i o cenzuri (jednog) filma i to u sred „cenzure“ istog tog filma.
U velikoj meri, u tom kontekstu funkcioniše i izbor materijala iz Žilnikovih filmova, pri čemu reditelj bira sekvence i nudi komentare filmova „Rani radovi“ (1969), „Lipanjska gibanja“ (1971), „Crni film“ (1971), „Javno pogubljenje“, (1974), „Inventar“ (1975), „Tito po drugi put među Srbima“ (1994), „Dupe od mramora“ (1994), „Stara škola kapitalizma“ (2009), koji sadrže prilično eksplicitne političke konotacije ili su u društvenom kontekstu obeleženi mehanizmima političkog delovanja.
Okolnosti koje prate nastanak, bunkerisanje i ponovno otkriće rolni filma „Sloboda ili strip“ nose izvesnu dramaturšku draž koja gotovo prirodno preuzima glavni diskurs u Baljkovom filmu. Lik Karpa Godine, pozicioniran kao drugi glavni junak ovog dokumentarca, takođe se može tumačiti u tom smislu, budući da je neobično započeta (snimanjem „Ranih radova“) i čvrsto utemeljena saradnja dvojice izvrsnih domaćih i međunarodnih autora, predstavljena i kao svojevrstan garant i pokazatelj svrsishodnosti dovršavanja dela koje su zajedno započeli 1971. godine[4]. Scene iz montažne sobe u kojoj Žilnik i Godina sklapaju kockice „zaplenjenog“ filma, čini se pravilno, dobile su najviše prostora (i lufta) u filmu, a kad je reč o snimljenom materijalu koji film sadrži, one predstavljaju možda najveću poslasticu ovog filma kako za upućene tako i za neupućene. Značaj ovih sekvenci ogleda se i tome što pokazuje vitalnost i aktualnost lika i dela Želimira Žilnika i Karpa Godine i njihovog zajedničkog delovanja.
Aspekti i metode Žilnikovog rada, koji su dobro prikazani u Baljkovom dokumentarcu, uključuju njegov odnos prema radu, saradnicima, srazmeru morala i praksisa, kao i to da možda ključ snage Žilnikovog opusa počiva na njegovoj ličnosti – izuzetnoj lucidnosti, nepokolebljivoj iskrenosti, otvorenosti, optimizmu, duhovitosti, radoznalosti „gnevnog dečaka“, koji „skalpelski“ precizno skenira stanje u društvu, i čiji filmski projekti nastaju kao rezultat hirurških intervencija na tkivu tog društva.
Veličina Žilnikovog opusa počiva delom i na činjenici da je autor u potpunosti svestan i rado ističe kolektivistički preduslov svog filmskog stvaralaštva. Ta ideja jasno provejava iz narativa i sugeriše da Želimir Žilnik ne postoji bez Karpa Aćimovića Godine, Peđe Vraneševića, Miše Miloševića, Pirike Čapko i mnogih drugih koji su zajedno sa Žilnikom učestvovali u realizaciji njegovih filmskih projekata i kojima on ostaje okružen i dalje u skrivenim klasterima svakodnevnog života.
U tom smislu Baljak se dobro snalazi u kretanju kroz lavirint informacija, priča i uopšte sadržaja koji nudi opus Želimira Žilnika, što je očito i zasluga Sarite Matijević (zaslužne za pretragu i selekciju arhivskog materijala), tako da se stiče utisak pažljivog i promišljenog odabira kako arhivskog, tako i materijala nastalog tokom produkcije filma, uključujući i odabir drugih aktera i sagovornika. Pored Godine i Vraneševića, kao značajni sagovornici figuriraju Mićko Ljubičić („Tito po drugi put među Srbima“), Džoni Racković i Luna Lu („Dupe od mramora“), Pirika („Pioniri malerni mi smo vojska prava, ničemo svakog dana kao zelena trava“, „Rani radovi“, „Pirika na filmu“).
Nemogućnost i apriorna moguća nezgrapnost sagledavanja Žilnikovog celokupnog opusa u celovečernjem formatu rešena je montažnim postupkom i dramaturškom strukturom filma. Tek naznačen kvantitativni i kvalitativni značaj velikog dela Žilnikove televizijske karijere, narativno je oslikan lajtmotivom Žilnikovog ručnog lupanja klape pred kamerama (pri čemu sam motiv klape gradi oksimoron u odnosu na naslovni motiv žurnala), koji se anaforički usložnjava kako film odmiče kraju, dok je sam završetak zasnovan na hronološkom preokretu koji nas uvodi u prošlost sa detaljem iz niškog muzeja, artefakta u vidu pantofli za bebe koje su za Žilnika u logoru napravili logoraši, koji su mu dali ime Želimir. Završni kadar pridodaje Žilnikovoj biografiji bajkovit prizvuk, u kojoj i njegov najraniji period života, kao i njegovo ime na određen način određuju biografiju. Taj detalj predstavlja i vrlo intimno svedočanstvo života, faktički artefakt sećanja, koji sublimira lično i kolektivno i kao takvo sadrži snažan afektivni potencijal.
Naslov filma, njegova grafička i tipografska forma, kao i svojevrstan logotip filma sadrže eksplicitne (auto)referencijalne konotacije, koje funkcionišu kao hiperlinkovi Žilnikovog prvog (kratkometražnog, dokumentarnog) filma („Žurnal o omladini na selu, zimi“) i digitalne platforme posvećene analizi, valorizaciji i sistematizaciji Žilnikovog opusa (nastalog u kooprodukciji Centra_kuda.org i Playground produkcije). Ovo doprinosi hipertekstualnosti Baljkovog dokumentarca, koji možda ne pokriva sve aspekte Žilnikovog opusa, ali nudi dovoljno „linkova“ za njegovo dublje sagledavanje.
Upečatljive utiske u ovom filmu ostavlja muzika (Predrag Vranešević) i dizajn zvuka (Jana Baljak), koji funkcionišu u sinergiji sa montažom (Aleksandra Milovanović), koja prati zadatu koncepciju uspostavljanja dijaloga između dva autora, formalno strukturirajući dati koncept kroz vrlo fina i precizna pretapanja kadrova, u kojima sekvence novonastalog materijala (tečno) izranjaju iz Žilnikovih filmova i viceversa. Film poseduje i neke vrlo poetične prizore (Jovan Milinov), prožete duhom pastoralne smirenosti, poput onih snimljenih na reci, sa kojima se susrećemo na početku filma, koje i vizuelno doprinose utisku da ritam filma glatko teče diktiran samim sadržajem.
Film ostavlja i utisak da reditelj svojim dokumentarcem nastoji da pronikne u metode i suštinu političnosti Žilnikovog kinematografskog delovanja, i u tom smislu deluje da Baljak čini dobar potez ustupajući prostor Žilniku da sam vesla kroz tok filma. U tom pažljivom biranju materijala, gde se sagledava jedan opus kroz težište njegove savremenosti, dobro upućeni posmatrač može da stekne utisak da su neki neki delovi nepravedno izostavljeni iz narativa, poput možda detaljnijeg prikaza nekih recentnijih Žilnikovih aktivosti, ili recimo saradnja sa Brankom Vučićevićem. Ili pak, da je mogao da bude ambiciozniji u svom nastojanju da se dublje prikaže motiv „optuženog filma“, pri čemu bi Žilnikova odbrana na suđenju „Ranim radovima“ odlično prikazala i njegovu ulogu izuzetnog „pravnika po zanimanju“ i trijumf pravovernog marksizma nad ideološki zamaskiranom birokratijom.
„Žurnal o Želimiru Žilniku“ nastaje po obrascu koji kombinuje arhivski i snimljeni materijal i različite forme intervjua, i u tom pogledu funkcioniše kao vrlo televizijski prilagođena forma, ali sa, takođe, prisutnim elementima filma eseja, koji podrazumevaju i autorefleksivnost, kritičko preispitivanje sopstvenih pozicija, balansiranje između ličnog i političkog, što se sve ogleda kroz samu strukturu filma, načinu na koji je materijal prezentovan, upotrebu Žilnikovih citata, kao i lateralno prisutnim (ali muzikom podržanim) motivom road-movie-ja i razgovornim (skoro pa ispovednim) tonom koji odlikuje saradnju dva reditelja. Da je u pitanju takođe film koji predstavlja i značajno bioskopsko iskustvo, naročito za ljubitelje Žilnikovog dela, filmske radnike i filmofile, svedoči i to da je ovih dana planirano još jedno beogradsko prikazivanje ovog filma u okviru Festivala metafilma, dakle, jednog vrlo konkretno profilisanog festivala, u čijoj selekciji se nalaze upravo ostvarenja koja učestvuju u promišljanju same prirode filma i njegove istorije.
[1] „Pola veka Želimira Žilnika“
[2] „Shadow Citizens“, Želimir Žilnik, Sternberg Press, 2020. (prevod prim. autor)
[3] „Crni film“, r: Želimir Žilnik, 1972.
[4]Sloboda ili strip je, iako nikada dovršeni, drugi dugometražni igrani film Želimira Žilnika, a „životna priča“ tog filma asocira na jednu duhovitu opasku Vima Vendersa izrečenu povodom njegovog drugog filma, koju zaključuje sa savetom: „Skip the second!“
