Direktor fotografije – Lazar Radić, pisalo je na uvodnoj špici Južnog vetra 2: Ubrzanje (Miloš Avramović, 2021, u daljem tekstu JV2). Iako mi je njegovo ime zvučalo poznato, sa Lazarovim radom do gledanja JV2 nisam bila upoznata. Videvši da je JV2 Lazarov prvi dugometražni film, nisam mogla da se otarasim pitanja – kako se desilo da nastavak najgledanijeg filma prethodne decenije u Srbiji i ujedno najgledaniji domaći film u prethodnih dvadeset godina bude debitantski film direktoru fotografije – te sam to Lazara i pitala.

To se desilo baš nekako slučajno. Na projektu JV prvi put sam bio angažovan tokom poslednjih dvadesetak dana snimanja prve sezone serije. Snimanje je trajalo dugo, ekipa se menjala, neki ljudi su morali da pređu na druge projekte. Zvali su me da budem švenker B kamere i da povremeno radim kao direktor fotografije druge ekipe. Iako se produkciji svideo moj rad, nisam očekivao da će me pozvati da snimam drugi deo nečega što je – bez obzira da li se nekome film sviđa ili ne – najjača franšiza i brend u srpskom filmu u poslednjih dvadeset godina. Kada me je producentkinja Tanja Žeželj pozvala i pitala da li sam raspoložen da radim, nisam se ni jednog trenutka razmišljao.

Lazar je, kako kaže, svoj debitantski dugometražni film zamišljao znatno drugačije, kao kamernu dramu.

Odrastao sam u Smederevu, gde kulturni život nije naročito razvijen i ne nudi mogućnost upoznavanja sa autorskim filmom. Kada sam tokom studiranja dobio priliku da gledam drugačije filmove, moj senzibilitet se potpuno promenio – jedva sam čekao da neko od reditelja sa kojima sam snimao ispitne filmove dobije sredstva za debitantski film, a ja priliku da „umetničarim“. Međutim, eto, onda ti se ukaže ovakva prilika i pomisliš – „Pa ja ovo neću odbiti nikad u životu!“.

Ipak, biti direktor fotografije na JV2, projektu od kog je javnost nesumnjivo očekivala mnogo i u komercijalnom i u kvalitativnom smislu, što verujem da je bio slučaj i sa produkcijom i ekipom filma, nosilo je određene izazove.

Bilo mi je poprilično frka kada sam pročitao scenario. Umesto kamerne drame naišao sam na ogromne setove, akcione sekvence, ozbiljne kaskade, lupanje automobila. Većina mojih kolega nije imala prilike da se susretne sa takvim stvarima, pa tako nisam imao koga da pitam za savet po pitanju, recimo, osvetljenja određene scene. Nisam bio siguran da ću moći da izvedem zadato, ali moram da priznam da sam izrazito zadovoljan kako sam se snašao i odradio svoj deo posla, naravno, uz pomoć čitave ekipe, pre svega scenografa (Dušan Radoičić) i kostimografkinje (Jelena Đorđević). Kad se podvuče crta prilično sam zadovoljan svojim prvim dugometražnim filmom.

Katarina Koljević je prethodno za Filmoskopiju izdvojila fotografiju JV2 kao jednu od najvećih prednosti filma, rekavši da „nudi jedan potpuno nov domet vizuelnog kvaliteta domaćeg komercijalnog filma“, dok je Jelena Jovanović, u istom tekstu, pisala kako „fotografija nije samo u službi pričanja priče već je priča za sebe čime je ovom bioskopskom žanrovskom filmu dodat dah autorskog, umetničkog filma“ – hoću da kažem, zadovoljstvo fotografijom u JV2 sa Lazarom deli i kritika. Rekla bih da je najveće dostignuće fotografije u JV2 to što bivanjem u službi akcionog filma, koji, čini se, ne ostavlja previše prostora za iskazivanje veštine direktora fotografije, i sama nenametljivo dolazi do izražaja. O balansiranju između fotografije i njene službe Lazar Radić kaže:

Teško je naterati sebe kao direktora fotografije da napraviš fotografiju koja nije „vau”, koja nije lepa. A u principu ono što prvo treba da naučiš jeste da je film iznad svega, da budeš u funkciji filma i priče i da svoju potrebu da napraviš fotografiju koja je izvanredna ne staviš u prvi plan jer postoji šansa da ubije neke druge stvari koje su dosta bitnije u samom filmu. Konkretno, na ovom projektu mi nije mi bilo teško da se prilagodim estetici, nazovi ekstravagantnoj, skupoj i efektnoj.

I dok estetika čitave JV sage deluje upravo takvom – ekstravagantnom i skupom – činjenica je da ona u JV2 nije uniformna, naprotiv.

Čitajući scenario, film sam podelio u dve estetske celine. Posle serije i onoga što se dešavalo u njoj, protagonisti filma su ozbiljno ušli u posao, uživaju u luksuzu i životu koji su stvorili. Trudio sam se da se atmosfera u scenama u Beogradu i Srbiji razlikuje od scena u Bugarskoj, koja za protagoniste predstavlja nepoznatu i neprijateljsku teritoriju.

Lazar kaže kako je za scene u Bugarskoj lajtmotiv bila zelena boja, kao simbol toksičnog. U scenama koje se dešavaju u sedištu Angelove bande, u nekoj vrsti ruralnog skvota punog razularenih, izvitoperenih, drogom uništenih likova, JV2 se preobražava iz blokbastera u istočnoevropski art film, a toksično dobija karakter onostranog. Lazar Radić ove scene opisuje kao – „mali film u filmu“, što zbog odnosa Angela i njegovog oca, što zbog same lokacije.

Lik Angela mi je bio vrlo interesantan, dok sam čitao scenario zamislio sam ga kao otelotvorenje zla, a ispostavilo se da ga je tako posmatrao i reditelj Miloš Avramović. „Krek haus” sam zamišljao kao dubinu pakla. Čitajući scenario, nisam znao da li je momenat sa konjem snoviđenje ili ne. Hteo sam to dodatno da podcrtam, kako bi u isto vreme scena bila sirova, prljava i okrutna, ali i sanovita. Sama lokacija trebalo je da bude lik za sebe. Posrećilo nam se – prvo smo snimali enterijere, a posle par dana scene koje se dešavaju ispred kuće i igrom slučaja su ti dani bili tmurni. Brinuo me je svetlosni kontinuitet, šta će se desiti kada akteri iz tog eksterijera uđu u enterijer, gde sam ja prethodnih dana pravio prodore oštrog svetla. Međutim, kada sam video prvu ruku montaže, to kao da je doprinelo tome da onog trenutka kad uđu – uđu u neki potpuno drugi svet koji nema nikakve veze s onim sto se dešavalo napolju.

Iako smo Lazar i ja mahom razgovarali o JV2, dotakli smo se i njegovih drugih projekata. Neki od prethodnih filmova na kojima je bio direktor fotografije dijametralno su suprotne estetike (i žanra) u odnosu na JV2.

Trudim se da izbegnem ulazak u manir i ponavljanje stvari koje sam prethodno radio, ne samo da bih sebe istakao kao svestranog, nego sam karakterom takav da me stvari brzo zasite i postanu mi dosadne. Ceo proces i tokom priprema i na samom snimanju mi je interesantniji kada znam da sam sebi zacrtao da nađem neko novo rešenje. Nezavisno od forme ili žanra, trudim se da svaki projekat bude nešto drugačije. Kod nas je malo tržište, ljudi te vrlo brzo zapamte i ubace u kalup i identifikuju te kao recimo „dokumentaristička estetika”. Kad bi mi se to desilo verovatno bih prestao da se bavim ovim poslom. Zamisli, samo te angažuju da snimaš filmove sa uličnom estetikom i gangsterima kao glavnim likovima!

Jedan od takvih, dijametralno suprotnih, je i film crnogorskog reditelja Branislava Milatovića Obrad, koji je 2020. prikazan na Camerimage festivalu u Poljskoj, najznačajnijem festivalu posvećenom filmskoj fotografiji. Obrad je film koji obiluje dugim, statičnim, atmosferičnim, katkad intruzivnim kadrovima u procesu dokumentovanja svakodnevice jednog osamljenog čoveka. Lazar se nada da će Milatović dobiti podršku Filmskog centra Crne Gore za svoj prvi dugometražni film, koji bi i Lazaru bio „prvi autorski projekat dugometražnog filma”. A njega, kako kaže, željno isčekuje.

Fotografije Lazara Radića: Nemanja Miščević.