Kritika filma Mavena
NASLOV: Mavena / SCENARIO I REŽIJA: Andrija Lekić / TRAJANJE: 55’ / DRŽAVA: Srbija, Crna Gora / GODINA: 2023.
U svom debitantskom dokumentarnom filmu Andrija Lekić obrađuje teme gubitka voljene osobe, depresije i krivice. Film Mavena otvara animirana slika čoveka koji gleda kroz prozor sobe na dnu mora. Sa najveće dubine kreće ka površini i pitanje je hoćemo li ostati bez daha pre nego što izronimo.
Nakon višegodišnjih putovanja po svetu na kojima je kao snimatelj i fotograf beležio posledice prirodnih katastofa, autor se vraća u Crnu Goru gde saznaje da mu je otac teško bolestan. Priča o njegovom povratku i odnosu prema očevoj bolesti izlaže se posredno, kroz niz kraćih naracija koje prate snimci beogradskih ulica i unutrašnjih dvorišta, ruševina škole u Japanu, brda i planina na severu Crne Gore, obale mora. Pored priče o ocu, kroz scene o ljubavi između sestre i brata koji ima trajno oštećenje mozga, krvnoj osveti i njenim posledicama i fenomenu „virdžine“, narator produbljuje svoja razmišljanja o prirodi sećanja. Ove snažne priče upućuju ga na duboku introspekciju i suočavanje s vlastitim emocijama. Kroz složen splet iskustava, on otkriva duboku povezanost između ljudskih sudbina i univerzalnih tema koje prelaze vremenske i prostorne granice. Njegovo emocionalno putovanje podstiče ga da pronađe unutarnju snagu i mudrost kako bi prevazišao životne izazove i razvio saosećanje prema drugima, otvarajući put ka istinskoj spoznaji i duhovnom rastu.
Voice-over naracija (Lekić) je poetična ali konkretna, na trenutke tiha i monotona, uz rizik da se zbog takvog izgovora izgubi punoća sadržaja. Naizgled nasumični kratki snimci otkrivaju svet mikro-narativa i višeslojnost izrečenog. Kada za svoju nekadašnju kuću u Beogradu kaže da je predodređena za rušenje, tek nakon određenog vremena se dolazi do spoznaje da se ne govori jedino o nestajanju objekta, već i o raspadu porodice, ličnog i nacionalnog identiteta, ali i sigurnog mesta za neke nove stanare. Ništa od navedenog nije eksplicitno rečeno i autor ostavlja dovoljno prostora za učitavanja ne držeći gledaoca za ruku tokom celog puta. Lekić se koristi formom intervjua i posredno predstavlja sagovornike. Razgovara sa poslednjom crnogorskom „virdžinom“ Stanom Cerović o trenutku kada je izgubila oca i o tome kako nije mogla da prisustvuje sahrani svoje sestre. „Virdžina“ je kulturni fenomen koji obuhvata običaje karakteristične za sever Crne Gore, Kosovo i Metohiju i sever Albanije. Ova praksa se odnosi na situacije kada u porodici nema „muške glave“, pa jedno žensko dete, po zahtevu roditelja ili šire zajednice, preuzima ulogu muškarca i ostaje u celibatu. Dok mota cigaretu zagledana u fotografije članova porodice, krhka, a ujedno snažna sagovornica, cinično zaključuje da svet propada i da sve mora nestati, pa i ljudi.
O krvnoj osveti Lekić razgovara sa porodicom Kaluđerović. Nikola Kaluđerović je, u nameri da osveti sina, ubio brata njegovog ubice i nehotice smrtno ranio nedužnog momka koji nije imao veze sa zaraćenim porodicama. U zatvoru je proveo dvadeset godina. Autor naizmenično prikazuje arhivske snimke osuđenika koji iz zatvora govori o ispravnosti svojih postupaka, sahrane sina i snimke doma sa brojnim sinovljevim fotografijama i porodičnim portretima. Dok Nikola Kaluđerović gleda snimak sahrane sina Lekić ga prikazuje kroz seriju stop-kadrova i na taj način stilski, ali i vremenski, ekonomično komprimuje smenu emocija.
Nakon gubitka oba roditelja i uzimanja prevelike doze lekova i narkotika mladić pada u komu, a kada iz nje izađe, dijagnostikovano mu je trajno oštećenje mozga. Negova sestra preuzima brigu o njemu. Stanje Lekićevog prijatelja iz detinjstva autora navodi na razmišljanje o ljudima poput prijateljeve sestre, zbog kojih ovaj svet opstaje. Lekić autobiografskom materijalu pristupa sa dosta takta. Osim glasom, autor nije direktno prisutan u filmu, što važi i za neke od njegovih sagovornika. Ukoliko misli da je potrebno, svoje subjekte može da zaštiti i sakrije neočekivanom pozicijom kamere ili tako što zidove stana, mobilijar pa čak i kap vode koristi kao membranu, štit od radoznalog pogleda.
Retki su kadrovi u kojima se ne pojavljuje voda, od nadrealnog otvaranja filma na morskom dnu preko devastirajućih posledica cunamija u Japanu do naizgled permanentno kišovitog Beograda čije se ulice nikada ne osuše do kraja. Lekić ne koristi prirodni element kao puku metaforu, već kao aksiom i konstantu. Njegove meditacije počinju i završavaju se vodom: ako nije pokretač promene, ona je promena sama. Ukoliko je pak ne vidimo u kadru, onda je svakako čujemo. Muzika Manje Ristić znatno utiče na dinamiku i veliki je adut filma ─ kompozicije sačinjene od snimaka kretanja vode, talasa, pucketanja morskog dna prožimaju slike gradova, planinskih venaca, porodičnih kuća i stanova. Pronađeni zvukovi i elektroakustika odlično upotpunjuju vizuelni plan filma.
Neminovno uslovljen preklapanjima i gubicima delova pojedinačnih zvučnih ili vizuelnih elemenata ne bi li sa dovoljne udaljenosti imao uvid u celu sliku, reditelj se trudi da preklapanja budu jasna i osetna. Svestan je da proces zaceljenja nije pronalaženje delova koji nedostaju u nadi da će se po njihovom nalasku spojevi izbrisati. Neočekivano napete scene i kontrolisan osećaj nelagode i nesigurnosti stvara novo mnemotičko iskustvo. Naizgled nepovezani kadrovi postaju mikro-narativi, a svaka od priča koja je u početku delovala kao novi beg od suočavanja sa velikim gubitkom postaje ključni alat za razumevanje sopstvenih osećanja.
