Kritika filma Moja švajcarska vojska
NASLOV: Moja švajcarska vojska (Meine Schweizer Armee) / REŽIJA: Luka Popadić / TRAJANJE: 77’ / DRŽAVA: Švajcarska, Srbija / GODINA: 2023.
Ovogodišnji festival Sedam veličanstvenih završen je pretpremijernom projekcijom filma Moja švajcarska vojska, prvim dugometražnim dokumentarnim ostvarenjem Luke Popadića. Kroz lične priče trojice aktera, ali i autobiografsku refleksiju, autor predočava mehanizam švajcarskog vojnog sistema, istvoremeno istražujući teritoriju bikulturalnog identiteta druge generacije imigranata. Porodice tri švajcarska oficira poreklom su iz Tunisa, Šri Lanke i Srbije, što autor koristi kao okosnice na kojima, uz pomoć intervjua i scena iz svakodnevnog života, uspostavlja njihove profile. Ovim scenama Popadić pridodaje arhivske inserte iz svakodnevnog (vojničkog) života, te snimke različitih segmenata vojničke prakse u savremenoj Švajcarskoj. Njih prati naracija kojom autor saopštava činjenične podatke sa namerom da uruši oformljenu ideju o neutralnosti zemlje kojoj služi. Ovakav sklop, međutim, nije postavljen spram precizno definisane strukture, zbog čega film često gubi jasan pravac kretanja. Ta se dezorijentisanost ponajpre odražava u radu kamere, pa dolazi do gomilanja kadrova čija je narativna, ali i značenjska funkcija maglovita. Montažne sekvence, iako drže ritam prilično konzistentnim, tek povremeno otkrivaju cilj kojem film teži.
Njegove aspiracije, ipak, jasnije su u razgovorima koje Popadić vodi sa trojicom aktera. Shvatanje pripadnosti naciji prožima većinu pitanja kojima usmerava intervjue u nastojanju da predstavi njihove ideološke i vrednosne pozicije, kako spram vojničkog poziva, tako i prema kulturama porekla, a onda i švajcarskom identitetu. „Kako glasi množina reči domovina?“ i slične nedoumice autor koristi kako bi ispitao u kojoj meri je motivacija za priključivanjem švajcarskim vojnim snagama podupreta željom za ličnom integracijom u društvo usvojene zemlje. Međutim, predstavljajući unekoliko raznolike perspektive tri oficira, Popadić nameće inicijalnu dilemu sopstvene hipoteze, izrečene u uvodnim kadrovima, od kojih jedan u fokus stavlja fotografiju iz Popadićevog detinjstva na kojoj drži plakat sa natpisom „U mom srcu, dve domovine“. U implicitnom nastojanju da potvrdi pretpostavku o postojanju izraženijeg unutrašnjeg konflikta aktera, čini se da pitanja koja postavlja prilikom intervjua ne služe toliko otkrivanju, koliko konstruisanju sopstvenog argumenta. Pozicioniranjem kamere tako da ponudi krupne portrete sagovornika i zadržavajući pogled na njima, autor kao da dovodi u sumnju ono što je izrečeno. Zbog ovakvih odluka, teško je odupreti se utisku da postoji izrazita želja za kontrolom diskursa, koja narušava iluziju o analogno prepisanoj psihološkoj stvarnosti karakterističnoj za dokumentarnu filmsku formu.
Fotografskim insertima, kadrovima usnimljenim iz ruke, te komičnim grafičkim prikazima Popadić se služi kako bi utkao elemente autobiografske građe. Fragmentarno raspoređene kroz primarnu strukturu, ove subjektivne zagrade neretko su predočene humorom. Autor se vešto koristi humorom u svrhe ironijskog eksponiranja fenomena koje istražuje, a koji su deo njegovog ličnog iskustva kao švajcarskog oficira srpskog porekla. Kolaži i slična vizuelna rešenja pomažu mu da predoči događaje iz sopstvenog života, oblikovane njegovim bikulturalnim odrastanjem. Unutrašnja dilema koju nastoji da pronađe kod odabranih aktera ovde isplivava nesputano, iako eksplicitno izrečena tek poslednjom replikom. Tako ovim pažljivim prelistavanjem sopstvene istorije Popadić ostvaruje ono što je naslućena ideja čitavog filma – promišljanje kompleksnih implikacija identitetske i političke ambivalentnosti. Izraženom stilizacijom, ali i uočljivom strukturom, te osmišljenom narativnom linijom, ovi delovi bi, objedinjeni, predstavljali uspešno realizovan primerak kratkometražnog formata. Unutar dugometražnog scenarija filma Moja švajcarska vojska, ipak, ovi se segmenti čine arbitrarno umetnutim, te veštački inkoroporiranim u celokupnu narativnu konstrukciju.
Prvi i poslednji kadar prikazno su identični – impozantni vrh Materhorn okupira uokviren kvadratni prostor. Na početku je dat u monohromatskoj verziji, dok je finalni snimak ispunjen vibrantnim koloritom. Koliko je sadržaj filma, pak, ponudio materijala za razumevanje i osvetljavanje sive zone švajcarskog militarističkog i kulturnog nasleđa, teško je reći. Upornim, ali nedovoljno kreativnim nastojanjima, Moja švajcarska vojska ostaje na nivou informativnog, te ne ostvaruje potencijal predložene premise koji bi ga učinio kritičkim, angažovanim filmom. Ako i uspeva da dekonstruiše laičku predstavu švajcarske socijalne panorame, Popadić ne odlazi dovoljno daleko kako bi sazidao slojevito poimanje ovog kompleksnog pejzaža, već se zadovoljava površinskim razotkrivanjem fenomena koji istražuje. Iako nastoji da opovrgne tezu o postojanju jedne takve pozicije kakva je politička neutralnost, film ipak ostaje na ničijoj zemlji, uzdržan od temeljnog stilskog otklona, ali i dubljeg analitičkog pristupa temi.
(Naslovna fotografija iz filma Moja švajcarska vojska objavljena je uz odobrenje press službe festivala Sedam veličanstvenih.)
