Kritički pregled pet kratkometražnih filmova sa Sarajevo Film Festivala
Nekoliko dana nakon prikazanog prvog (eksperimentalnog, uglavnom animiranog) bloka takmičarskih kratkih filmova Sarajevo Film Festivala u kom se krio i ovogodišnji pobednik kategorije, drugi deo programa, sačinjen od filmova Prava istina priče o šori (Andrea Slaviček, 2023, Hrvatska, Španija, 14’), Duhovi na mojim leđima (Nikola Stojanović, 2023, Srbija, 15’), Moja majka je svetica (My Mother Is A Saint, Silas Cumerkas, 2023, Grčka, 8’), Nek cvjeta rosno cvjeće (Ivan Bakrač, 2023, Crna Gora, Srbija, 17’) i Golubovi umiru dok grad gori (Pigeons Are Dying, When the City Is on Fire, Stavros Markulakis, 2023, Grčka, 21’), vratio se nešto tradicionalnijem načinu pripovedanja. Shodno kakvom jasno preciziranom i davno ustanovljenom formatu nalik kratkoj priči (ključni momenat u nečijem životu — simbol — kulminacija), ovi filmovi prikazuju pet različitih načina sazrevanja kroz pet simbola. Plavi auto, ptičje pero, jarebica, ostaci preminulog prijatelja i golub predstavljaju neizbežne, propratne znakove u svakom od filmova (ali i u svakom od njegovih glavnih aktera), koji će, baš kao i jedan značajan deo ličnosti svakog od njih, nastradati, nestati, ili prosto biti progutani onako kako Sara (Anita Ognjanović) proguta pero u Stojanovićevom filmu.
U filmovima Prava istina priče o šori, Duhovi na mojim leđima i Golubovi umiru dok grad gori, pored plavog auta, perceta i goluba, koji se ističu ne samo kao simboli, već se nameću i kao okosnica radnje, značajno mesto posvećeno je telesnom, ponajviše u stanju anksioznosti pred određenom situacijom, određenim ključnim momentom. Tako će devojčice iz Prava istina priče o šori i Duhovi na mojim leđima obe imati užasan svrab koji će kod Sare eskalirati u krvave rane (koje joj neće slučajno lečiti nepoznat stariji muškarac, s obzirom na to da je njena anksioznost seksualne prirode), a koji će se kod Lene (Vida Tunguz) manifestovati u vidu mini-tika — više mentalnog svraba, podsetnika na šoru u kojoj je trebalo da učestvuje, što potvrđuje i mesto svraba — šaka. Fizičko ispoljavanje rana u ova dva filma može se dovesti u vezu sa utiskom da i Sara i Lena, dve tinejdžerke, nešto prećutkuju. Međutim, dok u Stojanovićevom filmu ćutanje zaista dolazi do izražaja zbog tišine, narušene tek pokojim glasom ili neprirodno tihim razgovorom u pozadini, Slaviček prećutkivanje prikriva konstantnim brbljanjem devojčice. Do telesnog sukoba protagonista će pak doći samo u Golubovi umiru dok grad gori, kada se mladi gej par potuče zbog pogrešne procene jednog od momaka o smrti goluba. Golub, koji, kroz čitav film zatvoren u šerpu (i u istoj umalo ugušen), oslikava zarobljenu seksualnost u modernom svetu, na kraju će ipak poleteti, a scena rvanja dvojice muškaraca će se iz besmislene tuče odjednom stopiti u seksualizovan prikaz tenzije u gradu u kom je leto u žiži — u gradu koji gori. Neizdrživa vrućina provlačiće se, osim kroz ovaj, i kroz film Nikole Stojanovića, sa istim ciljem: da doprinese momentima ključanja koji u oba filma postepeno tinjaju u likovima. Tako će par iz Markulakisovog filma privremeni beg od nepodnošljive toplote postojanja pronaći u kupanju u gradskoj fontani, a Sara prosto u zarivanju šaka u pesak, i, kasnije, u hladu za porodičnim ručkom. I dok će u Stojanovićevom filmu ovo u potpunosti funkcionisati (na isti način na koji sparina doprinosi anksioznosti u Hemingvejevoj kratkoj priči Bregovi kao beli slonovi/Hills Like White Elephants), u Markulakisevom filmu će, pored bezbroj drugih sitnica, vizuelno doprineti tome da neizmerno, možda i namerno, podseća na Zovi me svojim imenom (Call Me By Your Name, Luka Gvadanjino, 2018).
Simboli iz filmova Moja majka je svetica i Nek cvjeta rosno cvjeće, jarebica i ostaci preminulog druga takođe oslikavaju jedno sazrevanje, ali pripadaju nekome drugom, nekome koga više (figurativno ili zapravo) nema. Nakon što nam (i zaista nama, u kameru[1], a ne prijateljima kojima je sve vreme okrenut leđima) bezimeni narator-sin iz filma Moja majka je svetica, dok prepričava priču svoje majke, naglasi da ga je rodila u polju prepunom jarebica, sama, proganjaće nas kadar žene koja užurbano po putu vuče kanapom vezano nešto, nalik životinji. Možda jarebicu? Na isti način na koji je teško razaznati šta tačno ona vuče, teško je, čini se, razaznati i smisao ovog filma koji je ili prekratak za zamišljeno, ili naracijom prekomplikovan za jednostavne i repetitivne scene žene koja stalno negde juri. Sličan po pomalo nejasnoj simbolici preuzete (odakle, od koga?) torbe (ispunjene stvarima? pepelom? ostacima ili ostavštinom? kamenjem?) preminulog druga, i film Nek cvjeta rosno cvjeće nespretno pokušava da predstavi jedno sazrevanje. Ugušen u nevešto napisanom, skoro potpuno plastičnom dijalogu, ovaj film ipak uspeva da uspostavi sumornu i pomalo mističnu atmosferu, kojoj doprinose fotografija isključivo hladnih tonova i jednoličnost snimljenog dela puta do crnogorskog primorja, okruženog stenama.
Svrstani zajedno za potrebe jednog festivalskog takmičarskog programa, ovi kratkometražni filmovi stapaju se u pokušaju da prikažu sazrevanje mladih (mada, posmatrani kao celina, i čitave jedne generacije) u različitim dobima i situacijama kroz neprestano tinjanje anksioznosti u pozadini (individualne, kolektivne, pa i ekološke), koja na kraju svakog filma konačno i proključa.
(Naslovna fotografija iz filma Duhovi na mojim leđima i fotografija iz filma Moja majka je svetica objavljene su uz odobrenje press službe Sarajevo Film Festivala.)
[1] Do probijanja četvrtog zida doći će i u filmu Prava istina priče o šori, gde će lik Lene priliku da nam se direktno obrati iskoristiti na manipulativan način, kako bi nas udaljila od prave istine koju uporno ne govori, dok će ova tehnika u Moja majka je svetica delovati više kao da je tu samo zarad efekta.
