NASLOV FILMA: Ludnica subotnje večeri SCENARIO: Arsenije Štimac REŽIJA: Goran Nikolić ULOGE: Andrea Ržaničanin, Matea Milosavljević, Gordana Goga Paunović, Eva Ras, Kija Kockar, Đorđe Mitrović, Rastko Janković, Milan Pajić TRAJANJE: ZEMLJA: Srbija GODINA: 2020.
Već drugi put vođeni rediteljskom palicom Gorana Nikolića, studenti druge godine filmske i televizijske produkcije u okviru ispitnog zadatka – pripreme klasnog kratkometražnog igranog filma – pribegavaju žanrovskom filmu, suprotstavljajući se, svesno ili ne, kanonu studentskog filma poteklog sa beogradskog Fakulteta dramskih umetnosti. Srdan Golubović, u čijoj je klasi Nikolić studirao i diplomirao, najavio je Nikolićev diplomski film rekavši da je u tom filmu („Nekako z proljeća“, 2016) Nikolić uradio sve ono što mu tokom četiri godine studija nisu dozvoljavali da uradi. Drugim rečima, Nikolić se vrlo oslobođeno i razigrano koristio tropima treša i „stoner“ komedije, parodirajući prenaglašenošću sam žanr, te prkoseći autorskom stilu diplomskih filmova. Nastavljajući u sličnom maniru u filmu „Život po Moskriju“, inače takođe projektu studenata produkcije, ne čudi odabir Nikolića kao reditelja za komediju situacije „Ludnica subotnje večeri“, okarakterisanu od strane samih autora kao žensku verziju „Mamurluka u Vegasu“.
Scenario za film pisan je po ideji studentkinje Anastasije Nešković, u osnovi vrlo jednostavnoj, a primamljivoj podlozi za potencijalno odličnu komediju situacije: tri devojke upitne inteligencije, standarda i morala umesto na izložbu (u njihovim očima žurku) greškom dolaze na daću – i tu i ostaju, isuviše nezainteresovane i ignorantne da shvate da su na pogrešnom mestu. Međutim, već u scenariju studenta dramaturgije Arsenija Štimca, ova se podloga donekle kvari, čemu su najviše krive prvoloptaške replike, a koje bi s obzirom na žanrovsko određenje filma mogle biti prihvatljive – da su zadovoljavajuće iznete. Devojačku trojku tumače Matea Milosavljević, Andrea Ržaničanin i Gordana Goga Paunović. Milosavljević svoj lik zasniva na nedostatku modnog i bilo kog drugog ukusa, te opsednutosti društvenim mrežama, iliti influenserki u pokušaju, Paunović na klasičnom buckastom side-kick-u, koja pak ima iskren šarm, dok se lik koji tumači Ržaničanin zasniva na malo čemu a da se to ne svodi na okvir upitne inteligencije – ona se postavlja kao vođa trojke, ali u vezi sa njom ne postoji ništa specifično. Dok Paunović svojim likom barata vrlo spretno, razumevajući manjak lucidnosti lika, kao i Nikolićev manir karikiranja i „gaženja“ tropa radi parodije unutar komedije, Milosavljević i Ržaničanin se nesnađeno batrgaju karikirajući radi karikiranja, još nespretnije iznoseći već nespretne replike. U ovakvoj postavci glumačkih izvedbi, Paunović se izdvaja kao zvezda večeri, dok Milosavljević i Ržaničanin padaju ne samo u njenu, već i u senku amatera, poput Kije Kockar koja u filmu igra samu sebe. Tako Paunović „Ludnicu subotnje večeri“ vadi iz bezizlaznosti manjkavog scenarija, prema kome se na daći devojke upuste u epizode površnih odnosa sa ožalošćenima, što neslavno, ali i ne naročito uzbudljivo kulminira njihovim izbacivanjem sa nje. Kada su u pitanju ostali segmenti filma, poput kamere i montaže, zaključak ostaje sličan: svi segmenti služe tehničkom iznošenju priče, a ne njenom unapređivanju.
O ožalošćenima, kao ni o babi pokojnici, film ne nudi mnogo informacija, pa je tako fokus isključivo na devojkama, dok se ožalošćeni provlače kao likovi manji od epizoda, uz eventualnu dozu komičnosti na nivou rodbinske krađe narukvice sa pokojnice uz lažno naricanje. Lik Kije Kockar kao jedne od ožalošćenih nije naročito razvijen niti bliže uvezan sa pokojnicom, ali scenario trpi njegovo prisustvo, čak uspevši da do pojavljivanja Kije nedefinisan lik Andree Ržaničanin donekle formira – kao Kijinu obožavateljku koja ne preza od davanja sopstvenih ideja o daljem razvoju njene pevačke karijere. Neočekivana kontradiktornost pristojne starlete sa nenametljivim glumačkim izrazom u društvu antagonističke ženske trojke dodatno ističe njihovu karikaturu, dajući Kijinom liku relativnu svrhu.
Međutim, samo pojavljivanje Kije Kockar kako u filmu, tako i na premijeri, ima daleko šire implikacije. Bilo da iza njenog pojavljivanja u filmu stoji ideja šokiranja (javnosti, profesora, samih autora?) po principu dovođenja i uvođenja starlete u film umetničkog fakulteta, bilo da je u pitanju iskrena fascinacija njenim likom i delom ili da je taj postupak prosto delovao kao izazovan zadatak za buduće producente – njeno prisustvo obezbedilo je zavidan marketing i medijsku zastupljenost, kakvu nisu imali ni kratkometražni filmovi prikazani na eminentnim internacionalnim festivalima. Većina reportaža i novinskih članaka o „Ludnici subotnje večeri“ počinje i završava se Kijom Kockar, uključujući i nemali broj članaka koji se bave isključivo njenim stajlingom na premijeri. Na ovaj način, film ili makar vest o filmu doprla je do publike do koje studentski filmovi retko, ako ikada i dopiru (a najverovatnije je da je poslednji put to bio slučaj upravo sa „Životom po Moskriju“), što bi se moglo shvatiti kao pozitivna popularizacija filma i filmske umetnosti. Međutim, prisustvo Kije Kockar mač je sa dve oštrice, koji često film kao celinu stavlja iza same njene pojave (i stajlinga). Kontekst i lik Eve Ras, koja tumači babu vračaru, takođe ožalošćenu, vrlo je kompatibilan sa fenomenom Kije Kockar, kako u privlačenju medijske pažnje, tako i kada je u pitanju (ne)razvijenost lika, iako to scenario može da istrpi. Uz pomenutu parodiju unutar komedije, pa i autoparodiju kroz glumačku podelu koja uključuje starletu i Evu Ras, „Ludnica subotnje večeri“ naginje pokušaju društvene kritike, međutim u toj kritici ostaje nedorečena, pa se tako trojka nikad implicitno ili eksplicitno ne osudi za svoju ignorantnost prema okolini – njihovo izbacivanje sa daće prođe sasvim bezazleno. Sa druge strane, postavljanje Kije Kockar kao moralne gromade spram trojke jednako je nemušto – da li upućuje na to da je ona zapravo vredna veličanja ili na to da nam je šou-biz scena onakva (nikakva) kakvi su nam mladi (nikakvi)?
Bez obzira na izostanak ovogodišnje manifestacije Producentski dan, studenti produkcije u klasi docenta Milana Todorovića obavili su svoj ispitni zadatak, uspevši da isproduciraju, snime i prikažu film u toku pandemije, uz prisustvo televizijskih kamera i poznatih gostiju, dajući tako primer uspešne i posvećene organizacije. U tom smislu, „Ludnica subotnje večeri“ predstavlja veliki uspeh. Međutim, kvalitet samog filma, čak i kao žanrovskog komercijalnog filma, ostaje daleko u senci producentskog uspeha. Kada su u pitanju Nikolićeva treš ostvarenja, „Ludnica subotnje večeri“ kaska za prethodnim filmovima, mahom usled nesrećnih glumačkih izvedbi, ali i nejakih pleća scenarija.
