Kritika filma Zbornica
NASLOV: Zbornica (Das Lehrerzimmer) / REŽIJA: Ilker Čatak / SCENARIO: Johanes Dunker, Ilker Čatak / ULOGE: Leoni Beneš, Leonard Štetniš, Eva Lebau, Mihael Klamer, Rafael Štahovijak, Sara Baueret, Katrin Veliš, Ane-Katrin Gumih / TRAJANJE: 98′ / DRŽAVA: Nemačka / GODINA: 2023.
Iako nikada nije posvetio posebno delo izučavanju obrazovanja, Fuko je, kroz svoja promatranja oblika moći, neretko pisao i o obrazovnom sistemu, koristeći se sintagmom moralna ortopedija kako bi opisao mehanizam po kojem ovaj društveni aparat funkcioniše. Škola kao institucija implicitno počiva na ideji da se, kroz standardizaciju znanja, prenese i standardizovan sistem moralnih vrednosti čijim bi se uspostavljanjem mladi pripadnici društva opremili adekvatnim – odnosno, poželjnim – načinima ponašanja. Obrazovanje se u pojedinim školama mišljenja, naslonjenim na fukoovsku tradiciju, posmatra kao „proces učenja u kome se oni koji uče oblikuju na jedan od mogućih načina, pri čemu je taj način uvek pod neizbežnim uticajem političkih vrednosti koje u nekom trenutku dominiraju u datom društvu.“[1]
Nemački reditelj Ilker Čatak se za svoj novi film Zbornica, prikazan na 12. GoetheFEST-u, poslužio upravo ovom idejom, smeštajući radnju unutar prostorija državne osnovne škole. U prvom i svakom narednom kadru, kroz zbornice, učionice i hodnike vodi nas mlada nastavnica Karla Novak (Leoni Beneš), nedavno pristigla u novo okruženje. Osim što služi kao „vodič“ – budući da kamera, pretežno iz ruke, prati Beneš ili je objektiv dominantno usmerava ka njenom licu (direktorka fotografije Džudit Kaufman) – Novak je i okidač radnje. Podstaknuta neopravdanim optužbama na račun jednog učenika, želi da otkrije ko zapravo stoji iza nedavnih krađa, pa tragom nevešte istrage dolazi do majke jednog od svojih učenika, inače i zaposlene u školi. U želji da ispravi narušenu pravdu, međutim, Karla dolazi u sukob sa politikom kolegijuma, čije se disciplinske metode (zasnovane na ideji „nulte tolerancije“) razlikuju od njenih. Čatak i ko-scenarista Johanes Dunker promišljeno vode ka kulminaciji, kreirajući obruč napetosti oko junakinje koji se, uplitanjem kolega, ostalih učenika i njihovih roditelja, postepeno sužava. Tokom tog pažljivog građenja tenzije, reditelj se u najvećoj meri oslanja na sposobnosti Leoni Beneš da govorom tela i, posebno, mimikom predoči neizvesnost svake situacije u kojoj se nalazi. Uz Beneš i ostatak nastavničkog osoblja, mladi glumci u ulogama učenika takođe ostvaruju uverljive izbedbe, a među njima se naročito ističe Leonard Štetniš u ulozi desetogodišnjeg Oskara, koji biva direktno pogođen dešavanjima u školi.
Gradacija u narativnoj tenziji i psihološkom pritisku dodatno je naglašena zvučnim dizajnom, pa tako ponavljanje i pojačavanje svedenih tonova u odabranim scenama uspostavlja atmosferu trilera, ili čak psihološkog horora. Klaustrofobičnost, gotovo kafkijanska zarobljenost unutar politike školskog sistema, sugerisana je formatom slike 4:3 koji uokviruje sužen prostor, u kojem je često, sasvim sama, glavna junakinja. Isti efekat Ilker Čatak postiže i odlukom da svoje junake ni u jednom trenutku ne izmesti iz školskih prostorija, čime eliminiše spoljašnji svet i njegova pravila, a škola postaje mikrokosmos uređen sopstvenim zakonima.
Potpuni gubitak kontrole, kada obruč oko Karle konačno puca, ukazan je jedinom scenom koja zalazi u domen nadrealističkog. Na putu do učionice, a po izlasku iz zbornice, zatiče se okružena ljudima koji su obučeni u istu košulju – identičnu onoj koju je optužena majka nosila kada ju je Karla uhvatila u krađi. Ekran koji potom naprasno završava u crnilu i vrisak „Napolje!“ kulminativni su raskol kojim otpočinje poslednji čin filma. U njemu Karla telefonom razgovara sa Oskarovom majkom, a njihova prepirka dovodi do prebacivanja odgovornosti za patnju deteta koje ispašta zbog nastale situacije. Tako dvojica scenarista i eksplicitno postavljaju jedno od glavnih pitanja filma: u kojoj meri su obrazovanje i vaspitanje deteta odgovornost, odnosno obaveza nastavnika, a u kojoj roditelja, te teže li ove dve strane istim ciljevima? Ipak, razgovor se ne završava miroljubivo, pa tako pitanje ostaje da lebdi nad finalnim scenama. Odlukom da ni u jednom trenutku ne razotkriju počinioce kritičnih događaja sa početka, Čatak i Dunker sugerišu da zadovoljenje istine i pravde nikada nije bio imperativ nadležnih u školi. Od samog početka, u zbornici u kojoj se Karla zatiče, napori su usmereni ka uspostavljanju kontrole nad istinom i pravdom, čime Čatakova škola postaje alegorija mnogo šireg, političkog univerzuma. Bezizlaznost sa kojom je suočena junakinja Zbornice postaje realnost samog filma, pa ambivalentan kraj ne otklanja neizvesnost, već unosi dodatnu sumnju u mogućnost jednostavnog rešenja – kako za narativni zaplet, tako i za probleme savremenog (nemačkog) društva koje oslikava. Na koje načine i do kojih granica pojedinac može uticati na suzbijanje različitih oblika neravnopravnosti i diskriminacije, posebno kada se one manifestuju u onim institucijama koje bi iste trebalo da neutrališu, dileme su koje odzvanjaju kroz prazne hodnike u poslednjim kadrovima.
[1] Stojnov, D. (2011). Od psihologije ličnosti ka psihologiji osoba. Novi Sad: Mediterran Publishing, str. 339.
