Filmoskopija – portal filmske kritike, eseja i intervjua bila je od 2019. do 2024. godine pod pokroviteljstvom Filmskog centra Srbije, a u saradnji sa Nezavisnim filmskim centrom Filmart.
Filmoskopija je osnovana 2019. godine, a idejni tvorac, suosnivač i prvi urednik Filmoskopije je scenarista Dejan Prćić. Od oktobra 2022. do januara 2024. godine urednik redakcije bio je filmski kritičar i filmolog Nikola Radić.
Reč urednika Filmoskopije
„Gde je film u tome što pišete?“ Pitanje Žaka Riveta i danas odzvanja kao poziv na dubinsko čitanje slike, na tretman medija kroz njegove specificitete, ali i na pisanu reč koja odbija da se povinuje poststrukturalističkoj ubeđenosti u nesvodivost filma na tekst usled ontološke disparatnosti dvaju činilaca.
Tekst uistinu ne može da obuhvati sliku, zvuk, vreme. No, kako tome i ne stremi, kritičko-analitički članci Filmoskopije u ovim ograničenjima pronalaze svoj raison d’être. Slika se može rasporiti, secirati, razložiti; zvuk zazviždati iza ugla brižljivo probrane leksike; posredstvom znalački tempirane sintakse, u vremenu teksta iznova se može proživeti vreme filma.
Osluškujući diskurzivno višeglasje o filmu i oko filma – filmofilske, žurnalističke, akademske, industrijske, društveno-političke uvide – Filmoskopija i sama gaji polifoniju. Raznolikost izraza odraz je činjenice da naši autori i autorke delaju na poljima od filmologije, teorije i istorije umetnosti do režije i dramaturgije.
O filmu se može i mora podrobno i pasionirano pisati, bio on termitska ili beloslonovska umetnost, da se poslužimo Farberovim tobožnjim dvojstvom. Filmska kritika i analiza nisu instrumenti u službi blagajni. One raspiruju epistemološki potencijal film(ov)a. Raspirujmo, onda.
Nikola Radić, oktobar 2022.
Redakcija Filmoskopije ovog septembra započinje novi projekat, naslovljen Filmoskopija – decentralizovana kritika, koji za cilj ima razvijanje kritičke misli kod mladih, promovisanje filmske kulture i srpskog filma, decentralizaciju filmske ponude, te upoznavanje mladih sa filmskim ostvarenjima koja pokreću dijalog o akutnim problemima našeg društva.
U filmu „Bitka na Neretvi“, Pinter i Veljko Bulajić grade istovremeno uzbudljiv istorijski narativ i intimnu dramu junaka. U vizuelnom pristupu, Pinter ostaje veran predanoj analizi dramaturgije filma. Jarki bojeni akcenti povezuju dualitet ratne pobede koja sa sobom neminovno nosi bol i gubitak.
Stavljajući obične, obično nevidljive ljude u fokus, oba reditelja uspevaju da prikažu lične istorije kao neizostavan, integralni deo one ispisane, velike, kolektivne istorije koju prepričavamo poput neke strašne bajke, čije bitne datume i činjenice recitujemo po automatizmu i čije posledice osećamo i danas.
Rediteljka Dragana Jovanović koristi film kao instrument kojim rasvetljuje domene kolektivnog i individualnog nesvesnog, nudeći nove okvire za njihovo tumačenje. Sa autorkom smo razgovarali o njenom dugometražnom dokumentarcu „Aurorin san“.
Autorov sentiment na kraju je jasan, mada ostaje otvoreno pitanje za čime se žali, budući da je reč o izuzetno neuslovnom radu: da li je film kritika sistema u kom je moguć nastanak ovakvih pukotina mikrohaosa ili izraz nemira usled nestanka jednog takoreći izvan-realnog zanimanja?
„Kos kos kupina“, slično kao i „Vlažan pesak“, prostor je u okviru kojeg Naveriani testira odnos kolektivne tradicije spram individualne (ženske) slobode, istražujući načine na koje ova dinamika posledično vodi formiranju identiteta, ali i poimanju ljubavi i seksualnosti.
U filmu „Vampir“, zvučnost dobija ulogu provodnika koji je vanvremenski, nadjezičan, pa čak i natčulan.
Ovi filmovi stapaju se u pokušaju da prikažu sazrevanje mladih u različitim dobima i situacijama kroz neprestano tinjanje anksioznosti u pozadini (individualne, kolektivne, pa i ekološke), koja na kraju svakog filma konačno i proključa.
Dejan Petrović, selektor takmičarskog programa festivala Interakcija, napravio je izuzetan internacionalni program kratkog kreativnog dokumentarca, koji obiluje dinamičnim, kontemplativnim i uzbudljivim filmovima.
Sa filmološkinjom Petrom Belc Krnjaić razgovarali smo o širenju i preispitivanju granica umetnosti, nasleđu jugoslovenskog eksperimentalnog filma, „nenadmašenim“ autorkama i drugim temama.
Asteroid Siti bi olako mogao biti i poslednji Andersonov film, ako ga posmatramo kao sažetak njegovog stila. Međutim, suština ovog filma, koja izvire iz međuprostora između crno-belog sveta i onog u boji, krije se upravo u jednom potentnom truizmu: treba (samo) nastaviti pričati priču.
Iako obrađuje teme često prisutne u ovdašnjim kinematografijama, Šahmanović zamke već viđenog izbegava svežinom vizuelnog i rediteljskog pristupa, u čemu mu neizmerno pomažu dobro izgrađen lik Natali/Sanele i gluma Danice Ćurčić.